Ноћи пролазе,
ја неспавам.
А ниједне песме у мислима.
Нема немира,
а ни мира.
Нема речи,
ни оне старе ватре у глави.
Само тишина.
А тишина ме плаши,
зато што ћути
као празна улица
у коју се више нико
не свраћа.
У коју нико не долази.
Уличне светиљке само горе.
Ветар пролазности дува.
Време као да је стало.
Само још по која буба
мислима мили,
пркоси пролазности времена,
најављујући
његову громку тишину.