Pod teretom stega bezumlja i jada
bez semena čistog da dušu okrepi
u tami gde grca i poslednja nada
ka bezdanu ljudi tumaraju slepi
Što izrodi Bože mamlaze i jude
kukavičje seme bez časti i srama
što se tuđoj muci raduju ko lude
dok im duše peku plamenovi jama
Što pogazi čovek život pradavnine
i za šaku zobi proda brata svoga
crni koren raste iz dubine tmine
zaklanjajuć’ staze što vode do Boga
Kad se sruše kule oltari i carstva
i utihne vapaj nad zemljom što drhti
nestaće u paklu prokleta bogatstva
pod senkom što sudi u čeljusti smrti.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
27.06.2026g.
(Прочитано: 34 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.252.003 пута)
Poštovani Jovice,
pesma je izuzetna, kao i sve Vaše pesme koje sam do sada pročitao, i mogu samo da izrazim žaljenje što veći broj zaljubljenika u poeziju nije upoznato sa vašim pesmama. Iako sam u osnovi satiričar mogu da kažem samo da ,po ličnom osećaju, imamo sličnu melanholičnu crtu samo je na različite načine artikulišemo.
Iskrene čestitke.
P.S. Nije od nekog značaja ali kada sam čitao primetio sam tipfeler u drugoj strofi (radiju), raduju.
Tužno… Na žalost stihovi nas ne opamete… Neko srce zadrhti, neke i oči zasuze…
I krug se ponavlja!
Da Vesna. Nikako da naučimo.
Svako dobro.