Upisana u proleće

Upisana u proleće

Danas sam se upisala u knjigu

usamljenih proleća.

Danas mi je bio let u prazno jutro.

Ne sećam se svojih smrtnih grehova —

kao da ih u mislima nije ni bilo.

A sve od juče me je godinama mrvilo.

Čula su mi vrela

kao letnji dan što treperi nad asfaltom.

Zamisli kako je biti usamljena u proleće.

Zamisli — sasvim sama.

Da me ništavilo nije mrvilo,

da nisam letela u prazno —

kakva bih gorda bila?

Je li gordost greh

ili samo odbrana?

Često mi razum mute sećanja —

treperenja, praštanja, maštanja,

crnilo i belina u istom dahu.

Setim se — pa zaboravim.

Zaboravim — pa se rodi nada.

Let bez krila,

i baš tako znam da sam živa.

Danas sam se upisala u knjigu

sebičnih proleća.

Proleća žive sama,

a ja ne živim u njima.

Živim u svojim snovima —

i osećam da sam živa.

Аутор: Verica Jovanović

Rodlena sam u prošlom veku ,nadam se da ću umreti u nekom budućem .Imam dva sina i njima se ponosim.Živim u malom selu Donja Bela Reka Volim da čitam i pišem.Volim prirodu i često se družim sa njom. Види све чланке од Verica Jovanović