Увек спавам отворених очију.
Покушавам да нађем изгубљене снове.
Изгубио сам их давно,
онда када сам престао да се смејем,
да плачем.
Када сам постао машина.
Машина која не мисли,
не воли,
не разуме.
Машина која само:
рад, рад, рад…
Никога нисам познавао.
Био сам сам.
У свом свету.
Онда…
онда су се многи повукли.
Отишли. Нестали.
Тек када нема никога око тебе
схватиш да грешиш.
Сада, када си ушао у године
вредне поштовања,
све знаш.
Ама баш све.
А време иде.
Из грешака се учи.
Ваљда си научио?
(Прочитано: 15 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.103.227 пута)
