Добродошли!
Нада
Бубом
Све те чекам, ослушкујем
Корак пратим ко зна чији
И све мислим вратићеш се
Увијек љепши другачији.
Лутам тражим и пребирам
У тражењу сва изгарам,
А кад узмем твоје књиге
Ко’ да с тобом разговарам
Само слике заборављам,
Слике су за успомене,
Ја бих хтјела да сачувам
Зрачак наде сакривене
Као некад доћи ћеш ми
Насмијешено мило лице
Немој да ме изневјериш
Сјајна звијездо даничице.
Neka se diše
Плашим се јако.
Све је у мојој глави:
и моћ, и страх, и светлост, и мрак.
Неважно — за мене времена нема.
Апсурд је чекати.
Нећу дозволити овом лудилу
што ме у стопу прати.
Прекидам низ.
Окренићу штету у своју корист.
Док гледам у небо,
питам се: „Како?”
Неће бити нимало лако.
А шта је, у ствари, страх?
Само сенка.
Шта је моје лудило?
Чаробна илузија.
Шта је време за шарену дугу?
Само тренутак сјаја и нестајања.
Шта је нада?
Трептај светлости у мраку.
Узећу мало кише за очи,
део звезде за љубав.
Постаћу најзад обичан човек.
Узећу још и део белог облака,
део дуге —
а можда и нешто више,
само да туге прођу што тише
Кад сам човек и док се дише.
Istom brzinom su vozili, istom pravcu usmereni.
Odjednom on zaustavi
Ona ga pogleda i nastavi
Nije imao problema sa motorom ni ulicom
Podigao je ruku, spustio kacigu
Mahnuo joj da se približi.
Dva-tri metra unazad i eto ih zajedno
Gurnu prste u novčanik i pruži novčanicu
Ne onu za hleb dovoljnu, mnogo mnogo vredniju
Koji je osmeh razneži!
Koje HVALA puno osećaja.
On uzvrati glasom anđela:
“Moja je ćerka tumor mozga operisala pre pet-šest godina.
Hvala Bogu, dobroćudan, benigni
Ali stalno se mora kontrolisati, neprestano pratiti neće li laserski nož zatrebati…
Od tada, kako te vidim ja prikočim i uradim što i malopre
Nisi zapazila?”
Ona spusti glavu i seti se:
Da, jeste, on je, on!
Postalo je tako obično
Samo bi ga pozdravila BRAVO, BRAVO, DIVAN SI
Eh, danas su rizikovali
Danas ih je mogao neko kolma udariti
Ali najzad su postali pravi prijatelji.
Od sada će na njegovu malenu još neko misliti
Gospode-
iz ljubavi on misli na sve tužne tako teško obolele!