Далмацијо виловита ти си наша дика,
јер си била и остала земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара,
где сур камен с небесима нежно разговара.
Родила си див-јунака Јанковић Стојана,
харамбашу и сердара, делију с мегдана
што потеже бритку сабљу, љућу од камена
када Српство опхрваше претешка времена.
С побратимом и сердаром Смиљанић Илијом
десном руком у јунаштву, снагом најмилијом,
он је турке на буљуке често разгонио.
Из ропства се избавио, у боју уснио!
Мандушића Вука храброг Бог обасу даром:
брзим оком, хитрим скоком, лаким џефердаром.
Због јуначке махнитости свима беше мио,
па је њега са “Вијенцом” Његош окитио.
Далмацијо мајко наша родила си тића,
биовчанског свештеника Петра јагодића.
Куражан је Српство мило у бој љути звао
због јереси и намета. Веру је чувао!
Буна плану и утихну, као сунце згасну.
Звук верига подари му тишину безгласну!
Четр’ес’т лета у млецима он је тамновао.
За крст часни Православни вид очињи дао!
Далмацијо, земљо наших славних манастира
Крке, Крупе,Драговића, литургијског мира.
Див-јунака, што слободу грлили су страсно
и плинули као роса, јуначки, безгласно!
Далмацијо вило вита ти си наша дика,
јер си била и остаћеш земља помјаника.
Земља река и планина, тишине што хара.
Где сур камен с небесима нежно разговара!