Као дете бојао сам се мрака .. Сада је он мој савезник . У њему нема питања ,нико ништа не тражи , само лежимо заједно , тишина и ја.
Понекад ми се учини да заједно мислимо , молитвено , дубоко . Ја највише , о себи , о пролазности , о животу .
И тада , ниоткуда , падну речи , готове као да су чекале само мене . Устанем , запишем их да не побегну у зору .
До јутра од њих настане нешто . Кад их средим да личе на песму , поделим их са светом .Удружење Песника Србије ,ћгосподин Љуба , отворили су ми врата.
А ја само захвално пишем оно што ми ноћ шапне