Добродошли!
Postavio ljuba-trebotin. Pročitano: 706
POZORNICA – Sanja Petrović 2007-08-08 00:04:48
POZORNICA
Svako o nečemu sanjari.
Snovi su pozornice bez publike
a mi glumci bez premca
koji igraju po svom scenariju
i u sopstvenoj režiji
sa omiljenim statistima. Kada zvono zazvoni
i zavese na pozornici se spuste
neki sasvim drugačiji život vodimo
gradeći nove snove.
У организацији Крушевачког позоришта, 15.11.2025. године у 18:00 одржаће се промоција књиге поезије “ПРСТОХВАТ ДУША” у којој своју поезију пишу: Jасна Миленковић, Јелена Стојсављевић, Сања Р. Петровић и Зорица Свирчев. О књизи ће говорити саме ауторке и Крушевачки песници: Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић.
© Јасна Миленовић
ВЕТАР
У слепој улици застао ветар,
у излоге изложио бол.
Глупо је лутати светом,
глумети Бога, а бити охол.
Ко уморни старац,
после градова и села,
одмара се сад ветар,
кога је судбина понела.
Баш све да се види,
сав јад да се осети.
Глупо је бити ветар
и у лутању живети.
Деца су му махала,
девојке луделе за њим.
Био је мангуп некад,
сад га проклињу сви.
Мисли су просте на крају.
Гле, сабласно круже клинци
и воде неке црне псине,
које на месец лају.
Милован Ерац, Крушевац
Закорачити у Крушевачке велике песничке стазе, или у обимне стазе ПоезијеСРБ, захтева првенствено много знања, али и да се путник песничком душом одене, а то мени, изгледа, није дато.
О ПОНОСУ И ЗАБОРАВУ
Сва величина српског народа садржана је у љубави према Богу и роду. Из тога све превасходи и чојштво и јунаштво, и радост успеха, и суза за драгом особом, и оном непознатом. То је узрок и разлог што се каже да је српски народ, небески народ. И јесте.
На мојим старачким ногама, рођеним у првој половини прошлог века, још бриде врели младалачки табани давно утиснути, као ножни потпис, у несталој прашини крушевачких улица. Радо, и у мислима, ходам литерарним стазама родног града деспота Стефана чије речи љубави одзвањају у мени, претпостављам и у вама, са сенима, чини ми се јуче отишлих, па заборавили да се врате, а ми се не сећамо да их призовемо, бар кроз дела њихова, као што се и
нас сетити неће, па то чини ПоезијаСРБ.
Настави са читањем “О ПОНОСУ И ЗАБОРАВУ – Милован Ерац”
И када спавам , ја живим са њима. Стихови , били добри или не , ја их записујем . Чувам их . Увек затребају.
А некад , будим се ноћу са готовом песмом у глави . Записујем је.
А понекад , док се разбудим , ја их заборавим . Тада се брзо враћам у кревет , са намером да заспим, да их се сетим, да их запишем.
Труд ми је често узалудан . Многе сам готове песме у сну изгубио. Готове.
Записане , прочитам породици . Ако ми кажу да има смисла jа их дам вама на читање.
Тако и ова , записана, прочитана, објављена .
Па ви судите.
Сутра ће сванути исто
пробудићеш се забринута,
уплашена, незадовољна.
Све своје проблеме
рећи ћеш једним пољупцем
и навуче се осмех на лице.
Поново ћеш тражити онај цитат
што ти је крао сан
у коме си видела себе
јасније него у огледалу.
А онда ћеш, полако
умирати од досаде
опседнута својим егоизмом
и истом оном сенком
у срцу и души.