Дан: 29. новембар 2025.

ЈЕСЕН

Пролазе дани, пролазе године,
долази јесен само мени знана.
Туга за летом никако да мине,
трепери срце ко на ветру грана.

Опало лишће, ветар небу носи.
А понеки лист, храбро одолева,
жељан живота судбини пркоси.
Хоће да живи , будућност да снева.

Све је хладније , хладна киша сипи.
Осташе гране, усамљене , голе.
Док ветар бије, дрво старо шкрипи,
ко кости моје топлину што моле.

Ех да је сунца, кости да ми згреје.
Онога сунца што некад је било,
руменог лица што се мило смеје,
злаћане косе коју није крило.

Па да ме опет ко некада дира,
на радост мами , љубав да ми нуди.
И када спавам срцу неда мира,
топлим зрацима из сна да ме буди.

Сунце се крије иза тмурног неба,
јесен је стигла, побелеше зраци.
Зато се стиди , зна да зима вреба,
белога снега назиру се знаци.

Хеј, не стиди се сунце моје мило,
време пролази и теби и мени,
ипак је лепо у прошлости било.
Жал за животом на радост окрени.

Јесен ће проћи, хладни снег ће пасти,
само ће груда под њим топла бити.
Топлотом својом, душе ће нам спасти,
на месту нашем љубав ће се лити.

Развигор стиже у рано пролеће,
рађа се живот и на радост слути,
из топле груде расте ново цвеће,
виола плава и шафран жути.