(Мом покојном мужу Славиши)
Срела сам те да мирис лаванде
Удахнемо свим чулима у парку,
Да ти испричам најљепше приче,
Да прошапућеш о себи у мраку
који нас скрива док зраци сунца
одлазише иза пучине у бескрај,
моја се душа са твојом спајала
док сам осјећала твога срца дрхтај,
Док морски таласи миловаше
Наше бјеличасте голе чланке
А ситне увојаке вјетар мрсио
Док у коси спајасмо прсте танке
Срела сам те у сам смирај дана
Да с тобом звијезде на небу бројим,
Да се претвориш у жубор таласа,
Да те увијек могу звати својим.
Срела сам те да ми будеш срећа
коју сам у самоћи чекала дуго,
А ја твоје изненађење и утјеха,
Моја неизмјерна радости и туго,
Али те нисам срела да нестанеш
када не будем у твојој близини,
неповратно у сиву бесконачност
на истом мјесту сам и у тишини.