КУМ – КОЗИЋ САША

Јуче дође кум , да ме види Пописмо кафу , и ракију , мученицу.

„Куме,“ рекох , „волео бих сутра ујутро да одем у цркву , да се причестим .“ „Добро,“ рече ,„долазим .“

И дође . Поможе ми да сиђем низ степенице , седе ме у колица , и одгура у цркву .

Уз пут , сретосмо многе комшије . Видим им по очима изненађени су нашим сусретом Љубазни , а тужни погледи пустише ме да прођем

Стигосмо баш на време . Служба је почела . Гужва је Уђох својим ногама . Присутни ме погледаше . Пред иконом се прекрстих , и помоли Богу.

Баш тада , када су сви у глас говорили молитву , Символ вере , осетих да стојим .    издржах целу службу на ногама .

После , приђе ми свештеник  рече: „Ипак си дошао .“„Увек , кад год могу ,“ одговорих му , на изласку .

Лепо сам ишао , као да сам снагу добио . Кум ме одгура у колицима . Кад стигосмо кући са кумом попих кафу Ћутали смо .

,,Кад год хоћеш , само реци рече он ” на изласку.

Тихо сам плакао . За себе.        Цео дан.

ЂУРЂЕВДАНСКА ЗВОНА

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај душо моја недавно стасала,
Умиј се јутарњом росом
Безбрижна срећо снагом запасана,
На столу стоји славски колач,
Мамино умјетничко дјело,
Цијелу ноћ га шарала.

Пробуди се најмлађи,
Најлуђа радости наша,
Сви смо се пробудили,
Само нам се ти успавао
Као да није Крсна слава,
Као да не миришу љубичице
И не слијећу ласте на кровове.

Ђурђевданска звона звоне уранак,
Устај рођено наше, мир куца на врата
И побожно улази,
А гдје си ти
Јуначко кољено да га домаћински дочекаш
Пред иконом и кандилом.

Зар ниси одсањао све битке
За Свету српску земљу,
Безброј малих и великих побједа,
Рано моја љута, непреболна,
Јутрос спокојно спаваш и сањаш
Свијетлу недосањану слободу,
Док Ђурђевданска звона звоне уранак.

ЕХ , БИЛО ЈЕ – КОЗИЋ САША

Све страсти, што су у мојим мислима никле , путују  полако и нестају у смирају моје душе . Која покушава са Богом да разговара .

Све се претворило у ништа . Сва бол, сва патња , нестали су у времену када је нешто могло да буде , а није .

Прошло је мирно . Већ заборављена младост , опет је рођена . Жмарци заборављени опет јуре кичмом , до стомака.

Ех , било је…Сада седе косе стоје на олтару наше младости , која је прошла брзо , као пролећна , топла киша , брза и нестала у даху .

Али остаје , само као , нада која још трепери у нама.

ЧЕЖЊА

Сјаје звијезде свијетле тачке на небу,

Док бирам моју најдражу звијезду

Упијам вишеградско вече

Сочно попут поморанџи у сазријевању

Дотакла бих те длановима

Да осјетим твоју потребу за мном,

А да сакријем чежњу за тобом,

Вријеме је створено за љубав,

За тренутак, не марeћи за трајање,

Док млад мјесец плови обзорјем

Дођи да се спојимо са вјечношћу,

Љубав је смарагдно бескрајна,

Драгуљ младости и бесмртности.

Пригрлила бих те да вријеме не побјегне

Ноћ је изазова која нема цијене,

Ја те могу чути,али ти не чујеш мене

Немам те, плашим се заплакаћу.

ВОЛИМ ТЕ -Здравка Пап

Волим те и запиткујем
да ли си срећан и што ћутиш
и да ли је туга оно што те мучи.

Волим те и бринем
за љубав у свакој речи
и срећу која зна и да плаче
и радост која зна и да кука.

Волим те и треба да знаш
да ме нико неће одвојити од тебе
због душе која ми је пружила уточиште
и која ме разуме и схвата и кад сам љута.

Волим те и немој да мислиш
да је то навика која нас веже
и која се чуди свему што нас снађе
и раздваја и спаја истог тренутка..!?

S A N

Oprosti mi Boże,za grehe ne sudi
zažari se srce upali mi telo
kad mi oko pade na te bujne grudi
greh mi posta sladak,uzdrhta mi telo

Pa pogled odluta niz obline vrele
ko grešnik kraj odra od požude stenjem
i sve njene draži nežne,tople,smele
čine da se topim pod sopstvenim htenjem

Ja joj pružih ruku,ona ruku dade
u dodiru kože večnost kao plima
druga ruka sama na grudi joj pade
zar od tvoje Bože milost veće ima

Dodir njezin beše mekan kao svila
oprosti mi Bože,zbog nje mi ne sudi
jutro je odnese,u san mi se skrila
da joj zračak sunca obraz ne zarudi.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
11.10.2025g.

ТОЉА

Прошло је много љета Господњих
И када полако долазе времена боља
ко лептир с усана полијеће питање
Гдје ли је несташни добровољац Тоља?

Да ли тамо негдје кроз бескрајне степе
Гдје вјетри таласају зрела житна поља,
Гдје су Милошеви сњежни врхови Урала
Попоијева руски добровољац Тоља.

Дође ми у сновиђењу лијеп ко’ Јесењин
Онако млађан без мудрости кротке,
Како разуздано јури низ улице стрме
на крилима раштимане старе самохотке.

И лице строгог војног старјешине
Што у кампањоли да га стигне жури,
Како су то били весели тренутци
Док Тоља испред њега као вихор јури.

Да ли су му године украле осмијехе
и боре скриле округле рупице,
да ми га је бар још једном срести
Да видим дјечачке мале смијавице.

Или је онако млађан остао у беспућу
Тешко проходних босанских врлети,
Или му тиху пјесму с’ усана украде
Душманин бездушни тај рат проклети.

NISAM SE PROMENILA – Latinka Djordjević

NISAM SE PROMENILA

Nisam se promenila,
samo sam naučila da ćutim,
kada me ne razumeju.
Ne trošim reči na one
koji ih ne čuju.

Nisam hladna, samo više
ne dopuštam da me rane lako dotaknu.
Naučila sam da i tišina
zna da govori,
često jače od hiljadu
glasova.
Настави са читањем “NISAM SE PROMENILA – Latinka Djordjević”

УПРКОС ОЛУЈИ – КОЗИЋ САША

Плачем.

Смејем се.

Гушим се .

Губим се .

Не разумем .

 

Сунце кида облаке .

Олуја се спрема .

Долази .

 

У глави ми збрка ,

не знам у чему је фрка .

 

Долазе ,

кришом ,

руше свет ,

праве неред .

Уживају у њему .

 

Зло се смеје .

Руши темеље живота ,

руши само себе .

 

Гробља ће бити мала

да приме њихове скелете .

 

А ми ,

живећемо ,

инат њима ,

преживећемо

њихове паклене олује .

СТРАХОВАЊЕ

Лудило у мени,

Распомамљена страховања

Раздиру ме.

Како да растјерам магле

Што око мене круже,

Пријете сивилом да

Обоје моју душу.

Жељна сам те до бола,

Али срце дрхти испод јабланова,

Док оплакујем будућност.

Има ли наде?

Моја да је препознала бих је.