БРАТОЉУБЉЕ Миљко Шљивић

Баш је тешко време, то је јасно свима,
Има нечег лошег у нашим срцима,
Јуримо богатство, желимо иметак,
Не знамо за празник, за светак и петак.
У нама сад тако грамзивост завлада,
Па грабимо оно што нам не припада.
И тако настају многобројне крађе,
Па и међу браћом сукоби и свађе.
Посебно је чудно међу браћом стање,
Ко ће да наследи очево имање?
И тад се дешава, а то је најгоре,
Посвађана браћа дуго не говоре.
А њива и кућа, разлог често буде,
То је безначајно за паметне људе.
Никакво богатство баш достојно није,
Да завади браћу и још најмилије.
А та кућа – соба, двадесетак има,
Саграђена беше, показат је свима.
А док стара мајка, што ту кућу чува,
У гаражи живи, у гаражи кува.
Нека кућа има по четири спрата,
У којој се само „прст“, прашине хвата,
Због ње брат са братом имао је рата,
Бог даде да имаш, а ти немаш брата.
Изненада један брат се упокоји,
Позваше га Анђели и он капке споји.
Живот брзо прође, много кратко траје,
Та зидина празна иза нас остаје.
Рођаци се сада брзо измирише,
Гламурозно брата одмах сахранише.
На гробу је било, како рече неко,
Свега и свачега и од „птице млеко“.
Зашто није могло, братско измирење,
Пре него што било то упокојење?
Из примера тога, много сам сазнао,
Па пред брата свога на колена пао.
„Сада ти опраштам, брате грехе твоје,
Молим те опрости и ти грехе моје.
Хтео бих ти брате још дати на знање,
Небитна је кућа и друго имање,
Ти си мени поклон, ти си дар од Бога,
Ја сам жељан брате, загрљаја твога“.