(Посвећено врби на Ушћу)
Залуд ме године од прошлости штите
Кад сјећање врело на душу ми пада,
Успомене негдје запретене, скрите
На минулу младост из дубоког хлада,
На жубор пролазника и дјечије цике,
И весела дружења уз звуке гитаре,
Неопјеване љубави мале и велике
На ушћу ријеке испод врбе старе
На густе коврџе, дуге, тешке гриве
Што се спуштала до траве зелене,
Oпојни мирис перунике живе
Са свјежих откоса испод њене сјене
Она је скривала многе нараштаје
Под својим скутом раскошна и сама
Навикла да не узима једино да даје
Ко зна док кад би се шепурила дама
Да руке неког страшног дрвосјече
Ни коријен не оставише, само рану
Тај проклетник одједном посијече
Симбол младости у једном дану.
Сад ко Офелија на дну ријеке тужи
С вијенцом од реса та врба прастара,
Талас успомена тајанствено кружи
Док благ вјетар јеца уз звуке гитара.