Дан: 17. септембар 2025.

San starog vina 

Podji prema meni,nečujno, tiho,da te zli ljudi ne vide.

Podji prema meni tako kao što nikad poželeo nisi.

Podji prema meni,da te ne vidi niko,kao što nikad prema nikom pošao nisi.

Čekam tvoj osmeh, kao što mi se nikad osmehnuo nisi.

Nadam se zagrljaju, kao što nikad nikog zagrlio nisi.

Kao kad nekog sanjaš,a želiš da i on tebe sanja —tu nastaje pakao od maštanja.

Polazim ti u susret ovog trenutka.

Poći ću tiho,da me zli ne vide,da mi ne zavide,da te dotaknem pogledom, zagrlim, da te se napijem,da srce ugrejem.

Polazim ovog trenutka —dolazim, čekaj me,kao što nikad nikog čekao nisi.

Sanjam te nečujno, tiho, kao kad nikog sanjala nisam,samo da zli ljudi ne vide,da nam ne zavide.

Tu si, a kao da nisi.Razdvaja nas taj naš san,razdvaja nas dan.Zajedno smo, a kao da smo sami.Molim te,kreni ka meni,ja ću ovog trenutka ka tebi.

Ne dam trenutku da nas promeni,zli neka praštaju,ne dam da o našem rastanku maštaju.

Ponesi samo srce i osmeh ja ću tebi snove i nade, da našu ljubav zlo ne ukrade.

Kad nekog sanjaš,kao nikog što nisi,iz dana u dan ta ljubav postaje — kao starog vina — san

Ponovo oslobođena

Kad krene nevreme,

kad krenu oluje i kiše,

snagom volje i svesti

neću te pustiti u moj život više.

Biće to dan osvešćenja,

dan kad se moj život iz korena menja.

Slaviću tada svoje novo rođenje,

svoje od tebe oslobođenje.

Mnogo si mi bola,

mnogo tuge dao,

a sreću

i osmehe u isto vreme otimao.

Shvatila sam najzad

da vredim,

da sam samo malko zalutala

i putem ka tebi od sebe odlutala.

Vraćam se sada,

nek pada kiša,

nek oluje nose moje nemire.

Snagom razuma i svesti

okrećem ti leđa i gledam u pravcu sunca,

brišem te bez kajanja iz mog srca.

Dignute glave, i nije kasno

da sebe zagrlim,

da sebe utešim,

da je život škola i da imam i ja pravo da grešim.

Ponovo rođena

će biti srećna i oslobođena.

Koraci u oluji

Opet me muče slutnje.

Zvezdanim nebom,

moje oluje tutnje,

Čuješ li kakvo se

nevreme sprema,

U vreme bez vremena ,

kad te nema.

Opet me muče

slutnje kako ću ?

Šta ću ?

Nemam od koga

pomoć da tražim ,da li

od dobrih prijatelja lažnih?

Skrivam u duši

I bar to mogu ,

neću da čuješ ni ti a ni oni

oluje i nemire,jer samo su moji.

Slutim nestalii su u vremenu koraci tvoji

Kako ću dalje?

šta ću?

pitam se…

Pružaju li pomoć

prijatelji lažni?

Slutnje su samo u mojoj glavl.

Oluje i nemiri

su mi prijatelji pravi.

Osećam da se moj

poraz već slavi.

Kako je meni

niko ne mari.

Kad tebe nema,

kako ću ?

Šta ću?

Slutnje me gone да

i ja nestaću.

Da se sklonim

od prijatelja lažnih моraću.

Zvezdano nebo

pruža mi ruku ,

kao da zna za moju muku .

Kasno je a ja i dalje

raspoznajem tvoje

korake po zvuku .

Skrivam u duši te zvuke

patnje koje su zbog tebe ,

ni ti ni oni niste uz mene.

Ne tražim puno ,

samo da shvatim kako ću

tvoj korak sebi da vratim?