Istom brzinom su vozili, istom pravcu usmereni.
Odjednom on zaustavi
Ona ga pogleda i nastavi
Nije imao problema sa motorom ni ulicom
Podigao je ruku, spustio kacigu
Mahnuo joj da se približi. Dva-tri metra unazad i eto ih zajedno
Gurnu prste u novčanik i pruži joj novčanicu
Ne onu za hleb dovoljnu, mnogo mnogo vredniju
Koji osmeh joj slete na usne! Koje HVALA puno osećaja.
On uzvrati glasom anđela:
“Moja je ćerka tumor mozga operisala pre pet-šest godina.
Hvala Bogu, dobroćudan, benigni
Ali stalno se mora kontrolisati, neprestano pratiti neće li laserski nož zatrebati…
Od tada, kako te vidim ja prikočim i uradim što i malopre
Nisi zapazila?”
Ona spusti glavu i seti se:
Da, jeste, on je, on!
Postalo je tako obično
Samo bi ga pozdravila BRAVO, BRAVO, DIVAN SI
Eh, danas su rizikovali
Danas je mogao neko da ih kolma udari
Ali najzad su postali pravi prijatelji.
Od sada će na njegovu malenu još neko s ljubavlju misliti
Gospode!
On misli na sve tužne tako teško obolele!