Добродошли!
Ти што затрепериш на врх усана
Као прва роса на латици цвијета
Као врцави листић на повјетарцу
Отргнут из свјежег зеленог сплета.
Мала кратка симфонијо радости,
Двије слатке рупице на образима,
Ти си разиграни варљиви тренутак
Који нас позлати упркос поразима.
Ти што несташно подижеш вјеђе,
Што борама око очију дајеш чар,
Твој титрај неухватљиви имати
Немјерљив је изазов и најдражи дар.
Дрино водо
Жубориш и певаш
Тугујеш и плачеш
За животом који тече
Немој никад стати
И немој се уплашити
Туге која пара срце
За јунаком који гине
Крв и сузе
Никад неће испливати
Са дна реке која чува кости
За слободу и спас отаџбине…
Свануло је јутро , лепо , топло , узбуркано . Код мене , годинама исто : тераса , шоља црне кафе , и неизбежна чашица ракије моје , домаће.
Гледам низ улицу : мушкарци воде децу у обданиште , сапети торбицама око врата и рамена .
Жене , иза њих , са телефоном на уву , цигаром на уснама , руководе малом поворком .
Не верујем очима , је л’ то нова мода ? Мушкарци , коњи , жене кочијаши , а деца трчкарају око њих као разиграни кучићи.
Попих ракију . Помислих : ваљда мој неће бити исти .