Месец: мај 2025.

Ivo Torbica – NEMOGUĆE JE

Grliti sve ljude oko sebe,
Očekivati da budeš svima po volji, da te vole,
Nemoguće je!

One slične tebi,
Čak i u tami, nepogrešivo pronalaziš.
U mislima ste jedni pokraj drugih,
Čak i kada ne postoji valjan razlog za to.
Razgovarate dugo, da vam reči
Nekada nisu ni potrebne.

Utešiti sve izgubljene duše
Koji za zrno sreće i pažnje mole,
Biti sa svima prisan i dobar,
U nedaćama uvek vedar i nasmejan,
Nemoguće je!

Isključivo retki ljudi,
Koji su, u svakoj prilici tu, za tebe,
Ĉuju te, i kada te većina ne ĉuje.
Vide te, kada si mnogima nevidljiv.
Blizu sebe ih osećaš
Iako su kilometrima daleko od tebe.

Nadati se da se iz mulja i blata
Uvek možeš izvući sâm,
Živeti isključivo od kaplji prošlosti,
Bez svih njih, graditi pomno
Mostove do ljubavi, uspeha i slave,
Nemoguće je!

У ПОКУШАЈУ ДА БЕЖИМ – КОЗИЋ САША

Побегао сам из себе.

Плутам, љуљушкам се на налету енергије,

лепо ми је. Ли

Гутам страх,

изаашао из мојих снова о животу.

Смирен, потпуно ушушкан у идеје слободне мисли,

схватам да ћу од среће почети да плачем.

Спреман да своје песме рецитујем пред истином

самог себе.

Испаштам грешке историје свих који су покушавали да пишу као и ја.

Мрвице мога живота су испале, кљуца их врабац.

Оне су чиниле део мог мозаика и свега што је мој живот.

Шта ћу сад?

Покушаћу да направим нови мозаик свога живота,

да наставим где сам стао,

да доведем склад

и наставак енергије у мој живот.

Уљуљкан у налетима енергије,

спавам на речима моје поезије,

сигуран

у своје мисли и снове.

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ

Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља,
Сунце је златно на небу сијало
ко да сјајем пролеће поздравља.

Љуља се капут на погуреним леђима
а ветар носи седе праменове косе,
лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.

Он је у сенци дивље трешње
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда је све то прошло време,
али нема памћење те дилеме.

Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.

На трешњи заувек остаће њено име,
записано у смирај прохујалог дана,
кад му је говорила своје риме,
док су чекали да сване зора рана.

© Даница Рајковић

 

Кад песник напише 17. књига, не може се рећи да не живи живот у сенци поезије. А живот Данице Рајковић, као и живот многих људи на свету није лак, није мед и млеко, тако да њена поезија дође као добар лек за све патње и чемере чоји човека окружују.

B E Z D A N

Kad se mesec prospe po učmaloj vodi
dok na nebu zvezde crnu tamu gone
i misao svaka što krepini godi
u pupoljku svene,u bezdan potone

Lenjo teku sati,ptolaze minuti
i svaki je časak kao danak novi
šćućuren u bezdan mesec spava, ćuti
čeka novo veče da nebom zaplovi

Srce zatreperi dok se danak gasi
tama preči duši da joj miso sine
iz bezdana crnog da joj život spasi
da se kano zvezda na nebesa vine

I večeri ove kad se mesec rodi
gde se tama večno u bezdan uliva
rasuće se zvezde po nemirnoj vodi
tamo gde mi miso zanavek počiva.

autor
Jovica N. Đorđević
24.05.2025g.

HTJELA SAM – Mirko Popović

 

 

oštriti olovku, crtati svunoć
mekan i topao snijeg

postati fosil, pucketanje vatre
neka pitomost trena
miris večeri, miris kruha

htjela sam biti ptica
u zidove prosinca usječena
i bajka u koju majka unosi svijeću
plamen vatre svjesna mojih misli
i beskraja moje zime

oh da sam damar
mračnih dolova, huk bure, snijeg
dubok i spokojan, da sam zvijezda
što jezdi svemirom i na ognjište
iz gluhe noći pada

htjela sam
ali već je minula južna noć
majka odlazi
sa sjajem svijeće ukrašena
svjetionik me već gleda
iz ambisa, nepomičan
bez riječi, i hladno sunce već je
nacrtalo prag, izvezlo
svanuće nad brijegom

 

 

 

 

 

 

Траговима давно утиснутих стопа

Траговима давно утиснутих стопа,
У камене бедеме срушених светиња,
У стазе и богазе вековних страдања,
У погроме, прогоне, спаљена огњишта,
У плач мајки без свога порода,
У сени свих скривених истина,
У нестале тронове древних краљева,
У праг цркве, у корен њеног имена,
У све сутоне и сва наша свитања.

Траговима давно утиснутих стопа,
У цветна поља и зелене ливаде,
У румена лица и златне увојке,
У радосну песму, у родне чокоте,
У бистру реку и њено камење,
У мирисе тамјана испред иконе,
У звуке молитве упредене у векове,
У завештања уткано знамење,
У нашу веру што поносно опстаје.

Траговима давно утиснутих стопа,
Крећимо се тихо, понизно,
Да их не распршимо,
Да их не расејемо,
Не загубимо,
Да их пратимо,
Сваку стопу схватимо,
Да их грлимо, стежемо,
Над сваком плачемо, јецамо,
Уз њих да тугујемо,
Са њима се радујемо,
Све њих да памтимо,
Из њих да учимо,
Даље преносимо,
Да их помињемо.
Крећимо се тихо, поносно,
И увек им се враћајмо,
Вечно ходимо,
Траговима давно утиснутих стопа.

ПРИЛИКЕ -КОЗИЋ САША

Све што намеравам да урадим, настало је из тренутка пропуштених шанси.

Схватио сам да не треба да патим, већ да тражим нову прилику за успех. И тражио сам је.

Пуно сам прилика пропустио, прокоцкао ,највише захваљујући самом себи. Нисам веровао у себе. Нисам имао ни трунку самопоуздања.

Прилике су долазиле , а ја их нисам умео искористити.

И зато…

Јуришам путевима небеским, тражим смисао свог постојања.

Док јутро руди на истоку, рађа се мисао зоре.

Време тече, а ти, као вир, скупљаш догађаје које, и да хоћеш, не можеш заборавити.

Човек је као сунђер , све што му се деси, он упије и памти.

Ако је вера у себе јака , и победа ће бити велика

Иво Торбица – РАДИ НАС

На лету до врата твоје искрене душе,
У којој борави посебна лепота и истинска доброта,
Kоју, и по ноћи и склопљених очију,
Врло јасно осећам и видим,
Причај ми о свему, ради нас!

Од истог смо кроја. То обоје добро знамо.
И где год се запутио,
Ма колико далеко од Тебе био,
Испред мене, на свакој кривини,
Kао анђео, нежних и раскошних крила,
Ниоткуда, из ништавила,
У гомили непознатих и пролазних лица,
Увек се појавиш, само Ти!

Налик крупним пахуљама,
По мени тада почињу да падају сећања,
Све успомене,
Kоје се до смрти не заборављају.
Причај ми. Немој престати,

Јер глас твој волим да слушам,
Јер се двапут нећемо родити!

Причај ми и маштајмо о свему –

Ради јучерашњег,
Овог вредног, сада,

Ради свега оног
Што ће се међу нама тек збити,

Ради нас!

ВРЕМЕ СЕТЕ – КОЗИЋ САША А

Бежим од успомена

у шуму скривеног времена .

Не желим да се сећам

ни добрих људи ,

ни старих дана .

 

Отишли су

са лакоћом свога живота ,

да се никада више не врате .

 

Добри људи и добра времена

отишли су право у сету ,

у време створено за нестајање .

У време које боли .

 

Када најлепше успомене

као мрвице живота скупљаш

да плачеш .

 

Тада , на болан начин ,

сазнаш да стариш.

Схваташ да

старост , усамљеност и сећање

постају твоји најбољи пријатељи .

 

С времена на време ,

када се сретнете у мислима ,

плачете .

 

И тек касније ,

приметиш да се и ти

полако сели­ш

у време сете .

 

Да ти време бежи

у шуму скривеног времена

Saša Milivojev – JUDGEMENT DAY

Saša Milivojev
Saša Milivojev

Saša Milivojev

JUDGEMENT DAY

 

Stars are clashing
Comets are crashing
The Moon is on fire
The Sky is collapsing
Grinding the ground
Suffocating fumes
Furrows over tombs
Fractured roofs and dreams
Temples and bridges
Slaughtered eagles
Poisons trickling
Roots and weeds torn into parts
The ground is swallowing cities and ramparts

Blackout
The deafening hum
of the wreck and ruin
The landslide is blistering

This is the last of all hours
The fires of thunder are rumbling
Scorching the pastures and the flocks
Crumbling the hills into rocks
Molten steel is spilling
Again, like it did before
The sun will rise no more.

This hour of darkness
Will erase all rhymes and verses,
Fairytales, fables, and poems.
Time is up.
Both the streets of cobblestone and the shadows,
Swallowed by the cavernous infernos

Yet high upon the summit,
On the Star of Salvation,
From down below, like a boomerang
We can hear an echo
Of the Big Bang!

At the threshold of the end
At the dawn of infinity
Through the rim of Heavenly Gates
Something is flickering tenderly
 .

Translated by Ljubica Yentl Tinska

Copyright © Saša Milivojev