Zastanem na trenutak
Okrenem se i razmislim
Kako je ovaj svet postao ovako surov?
Covek bez noge, nije razlog za smeh.
Dete bez majke, to je već greh.
Zašto smo tako postali oholi, gordi, ljuti?
Pa nisu svi putevi Boziji tako kruti.
Ima nečeg lepog jos uvek. Jedan osmeh je dovoljan dnevno da nam popravi dan, umiri san i rastereti dušu.
Molitva, raj i spas.
Apsolutno za sve nas.
Moramo imati vere, niko za nas sreću ne bere. Moramo je dosegnuti sami, da nam uzalud ne prolaze dani.
Verujte, volite i cenite druge, da vam u zivotu sve dobro bude.
Дан: 6. мај 2025.
Zatvorim oči…
Zatvorim oči na trenutak
Bogu se pomolim
Da mi sinu zdravlje da
To je moja molitva
Čarapice male,
mojom rukom obuvane, na polici stoje i godine broje.
Sreću će on naći u posetu doći
a njegova će mati njemu ljubav dati
Kolo će poveći, ženiti se on će, a majci će suze niz lice da teku
Praviće reku kao nekada kada ga je učila da pliva i sreću sam sebi da bira
Korake smo prve zajedno mi snili
Srećni smo sine mi uvek bili
Ponekad i teško nama bilo je ali sve to sine moj, život je!
ВЕСНИЦИ НЕПРКОСА _ Душан Комазец
Ми смо од оних што су викали “никад робом”,
деца пролазног доба, весници непркоса,
која спознала нису шта ће сама са собом.
Ми смо од оних што су плинули као роса!
Крај немих утврђења прадавних заветина
безмерна скрама скрива дамар нашега стида.
Ми смо од оних што су у трену “свеистина”
разапињали Христа, голготу Световида?
Све од давнина знано вешто смо закопали,
измирили херојске и бесловесне смрти?
Скрили заветни ковчег где живе идеали.
Сад бреме анатеме на плећа нам се прти!
У ходу кроз тамнине где не празнује чојство
призвасмо хук тишина где началствују хуље,
предстраже непомјаних, којима Свето Тројство
прогоне “апостоли” и белосветске руље.
Како пронаћи стазу у сопству које груша
док вео заборава целива наше скуте?
Шта онда понудити “Утешитељу душа”?
Само дланове празне, ка небу окренуте!
M U NJ A
Ponekad u suton kada munja sine
pa nebeske svode podeli na pola
ko životna radost sve u trenu mine
zaneme i reči drevnih epistola
Taj tanani dašak što od smrti deli
i htenje da iskri neka munja nova
da svetlom obasja ovaj život sveli
da procveta dušom grana bagremova
Da l’ sudbine srce treba da se boji
dok na nebu kulja sveta vatra živa
ili da se duša večno s munjom spoji
da u svetlom tragu zanavek počiva
I večeri ove kada munja sine
dok na nebu tmulo klopatanje krene
nudim grešnu dušu da se nebu vine
da sa munjom deli večno uspomene.
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.05.2025g.
ИЗНАД ТЕЛА – КОЗИЋ САША
Одбацио сам љуштуру свог тела,и задовољно летим небом .Милина.
Само хладан ветар звижди око мене . Страх је прошао.Остала је само дрхтавица , заводљива и лагана.
Тренуци смеха и нелагоде летења полако пролазе у нервозном стењању тела, ненавиклог на хладноћу.
Птице ми прилазе у лету,изненађено крикну, па нестану.
Изненада како сам почео лет,тако сада падам.Дочекао сам се на ноге.Ваљда тако треба.
Ноге клецају . Хладноћа ми је топла . А једна реч ми звони главом: “Ја сам летео.”
Сада знам како је било први пут Икару , када је летео, па пао