КОНКУРС ЗА ПЕСМУ И СЛИКУ О ЛАКИ

КОНКУРС ЗА ПЕСМУ И СЛИКУ О ЛАКИ

Зовем се Милан Марковић Лака, рођен сам 06. јуна 1958.године у селу Коњушевац, општина Подујево, Косово и Метохија. Основну школу од 1965-1969. сам завршио у селу Горњи Сибовац, а осмогодишњу у Лужану 1969 до 1973. године. Одлазим у Техничку војну школу у Загребу од 1973 до 1975. године а затим у Београду од 1975-1977. године – смер Веза. Прво место службовања ми је Куршумлија од 1977-1993. године. Уз рад уписујем Правни факултет у Приштини и постајем правник. После Куршумлије 1993.године долазим у Школски центар АБХО у Крушевцу где остајем до пензионисања 01.10.2006.године. 1998 и 1999.године затиче ме рат и одлазим на КиМ – тачније на границу према Албанији и у почетку сам био командир карауле Честак, а када наступа рат -постајем помоћник команданта за организаџијско мобилизацијске послове тактичке групе ОПОЉЕ -где остајем до краја рата. Био сам: старешина, везиста, правник, техничар, песник, писац, певач, фудбалер, персоналац, радиоаматер итд. Моје реке су Лаб- Дунав- Сава -Топлица -Косаница -Расина. Организовао сам десет сусрета класе – 22 класе у Београду, 6
сусрета Подујевчана у Крушевцу, 3 пута Куршумличана у Куршумлији, 5 пута граничара -55. гранични батаљон – Призрену у различитим градовима Србије-Београд-Крушевац-Ниш-Врање-Велико Градиште и Вршац. Играо фудбал за ветеране Беле воде против Црвене Звезде,и других клубова по градовима Србије. Организатор певача који су хуманитарно певали за борце у Арени 12.12.2017.године /Шабан Шаулић, Мирослав Илић, Снежана Ђуришић, Вера Матовић, Радиша Урошевић, Тејовац, Мира Шкорић, Ана Бекута, Чеда Марковић, Миша Мијатовић итд. Спашавао народ од поплава, земљотреса у Куршумлији. Крајем ове 2025. године биће вам песма објављена у мојој књизи ,,ЛАКА,, – где ћемо сви заједно ја и ви сви из Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ – промовисати моју књигу и ви да прочитате своју песму о мени, где ћете добити по једну књигу за успомену. Такође се односи и на сликаре који буду желели да насликају једну слику о мени – по договору – где ће им бити плаћено по једно платно – а такође биће им слика објављена у мојој књизи где ће добити једну књигу као успомену.  

КРАЈНИ РОК достављања лично мени или на мејл: markovic.milan58@gmail.com  био би 1. септембар 2025.године. Унапред хвала свима вама који желе да учествују.

– Mој контакт је:
Настави са читањем “КОНКУРС ЗА ПЕСМУ И СЛИКУ О ЛАКИ”

ЛОМЕ НАС – КОЗИЋ САША

Ми се опиремо.

Нас ће Европа да ломи

али не зна

да још има оних

који мисле,

који памте,

који виде.

 

Волим што имам шездесет година,

јер данас

трчати,

возити бицикл две хиљаде километара

и рећи „то је ништа“,

важније је,

него ћутати достојанствено

док ти газе корене.

 

Тужити своју земљу —

врхунац је бесчашћа.

Не опрост,

не бунт,

већ продаја душе

за аплауз странаца.

 

Вештачка интелигенција је измишљена због њих.

Незнање царује,

будале владају.

 

Ко не скаче, тај је ћаци.

Доситеј, Вук —

сви наши

у гробу се преврћу.

 

И телефон,

тај божанствени екран ,

кад им га узмеш,

не знају да причају.

Не знају да мисле.

Пишу —

роботи.

 

Бог ти помогао, Србијо!

Vera, ljubav, spas

Zastanem na trenutak
Okrenem se i razmislim
Kako je ovaj svet postao ovako surov?
Covek bez noge, nije razlog za smeh.
Dete bez majke, to je već greh.
Zašto smo tako postali oholi, gordi, ljuti?
Pa nisu svi putevi Boziji tako kruti.
Ima nečeg lepog jos uvek. Jedan osmeh je dovoljan dnevno da nam popravi dan, umiri san i rastereti dušu.
Molitva, raj i spas.
Apsolutno za sve nas.
Moramo imati vere, niko za nas sreću ne bere. Moramo je dosegnuti sami, da nam uzalud ne prolaze dani.
Verujte, volite i cenite druge, da vam u zivotu sve dobro bude.

Zatvorim oči…

Zatvorim oči na trenutak

Bogu se pomolim

Da mi sinu zdravlje da

To je moja molitva

Čarapice male,

 mojom rukom obuvane, na polici stoje i godine broje. 

Sreću će on naći u posetu doći

a njegova će mati njemu ljubav dati

Kolo će poveći, ženiti se on će, a majci će suze niz lice da teku

Praviće reku kao nekada kada ga je učila da pliva i sreću sam sebi da bira

Korake smo prve zajedno mi snili

Srećni smo sine mi uvek bili

Ponekad i teško nama bilo je ali sve to sine moj, život je! 

ВЕСНИЦИ НЕПРКОСА _ Душан Комазец

Ми смо од оних што су викали “никад робом”,
деца пролазног доба, весници непркоса,
која спознала нису шта ће сама са собом.
Ми смо од оних што су плинули као роса!

Крај немих утврђења прадавних заветина
безмерна скрама скрива дамар нашега стида.
Ми смо од оних што су у трену “свеистина”
разапињали Христа, голготу Световида?

Све од давнина знано вешто смо закопали,
измирили херојске и бесловесне смрти?
Скрили заветни ковчег где живе идеали.
Сад бреме анатеме на плећа нам се прти!

У ходу кроз тамнине где не празнује чојство
призвасмо хук тишина где началствују хуље,
предстраже непомјаних, којима Свето Тројство
прогоне “апостоли” и белосветске руље.

Како пронаћи стазу у сопству које груша
док вео заборава целива наше скуте?
Шта онда понудити “Утешитељу душа”?
Само дланове празне, ка небу окренуте!

M U NJ A

Ponekad u suton kada munja sine
pa nebeske svode podeli na pola
ko životna radost sve u trenu mine
zaneme i reči drevnih epistola

Taj tanani dašak što od smrti deli
i htenje da iskri neka munja nova
da svetlom obasja ovaj život sveli
da procveta dušom grana bagremova

Da l’ sudbine srce treba da se boji
dok na nebu kulja sveta vatra živa
ili da se duša večno s munjom spoji
da u svetlom tragu zanavek počiva

I večeri ove kada munja sine
dok na nebu tmulo klopatanje krene
nudim grešnu dušu da se nebu vine
da sa munjom deli večno uspomene.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
06.05.2025g.

ИЗНАД ТЕЛА – КОЗИЋ САША

Одбацио сам љуштуру свог тела,и задовољно летим небом .Милина.

Само хладан ветар звижди око мене . Страх је прошао.Остала је само дрхтавица , заводљива и лагана.

Тренуци смеха и нелагоде летења полако пролазе у нервозном стењању тела, ненавиклог на хладноћу.

Птице ми прилазе у лету,изненађено крикну,           па нестану.

Изненада како сам почео лет,тако сада падам.Дочекао сам се на ноге.Ваљда тако треба.

Ноге клецају . Хладноћа ми је топла . А једна реч ми звони главом:                                              “Ја сам летео.”

Сада знам како је било први пут Икару , када је летео, па пао

ПРОЛЕЋНО ДРВО – Далибор Шкорић

Једино он је,
од свих људи које сам знао,
увек стајао право,
гибак и снажан као пролећно дрво.
Разумео сам једноставну тајну:
увек јасан и дефинисан,
спреман да прихвати све последице таквог става,
клонио се самосажаљења
и није пристајао
на мале компромисе са злом,
као сви.
Без изузетка.

Стајао је изнад сваке своје муке бодро
и са благим осмехом,
а над туђом, смерно, наткриљујући га
и правећи заклона и хлада,
као моћни храст са широком крошњом,
доносио благу свежину ведрог јутра,
кропио око себе љубавном росом
и мушком снагом у њеним капима.

Али време чини своје,
дани су се низали, њих хиљаде,
док се нису претворили у један једини,
који се понављао без престанка,
ударци се низали равномерно,
као кад вода капље вековима на стену,
док не начини бразду.
Видео сам како му је клонула глава,
савио се и није могао да се исправи,
сада као стари бор, на посној земљи,
на којег увек са исте стране наваљује ветар.
Свој је принцип издао
и управо је због самосажаљења
од бразде настала пукотина.

Пред крај је са револтом рекао:
„Чему више сав тај стоицизам?“
И додао: „Онај ко се сломи,
није ни био то што је мислио да јесте.“
А једино сам ја, чак и тада,
био потпуно сигуран да греши
и говори кроз емоције.
Таква му је била заоставштина
и толики је кредит имао.
Постоји људска мера,
а он је добровољно
и без ичијег знања,
примио барем две.

А они су и даље стајали,
чинећи исте мале компромисе,
тупећи им ивице осмесима
да би изгледали као нешто друго,
а не то што јесу,
никада се не опредељујући за страну,
увек иза грудобрана, у истом рову,
чувајући одступницу
и не бранећи ништа друго, осим ње.
Успели су у плану и намери, чинило се,
што је дало оправдање самој филозофији,
као бољој за живот, какав јесте.

Прошле су године
и нико на њих више није пуцао.
Изашли су из рова, кренули,
али нису знали куда,
ниједна страна није била њихова.
Тада су се први пут замислили.

Али времена више није било.

БОЛЕСТ – КОЗИЋ САША

Душа ми је уморна , чекајући да ми буде боље . Чекам време достојно моје болести.

Моје велике муке , која ме годинама држи на ивици разума и хтења , целог мог бића  уроњеног у слабост и тескобу тела.

Још само мисао кружи мојим венама , тражећи утеху у њиховим тихим токовима , док болест постаје дуга борба запуштеног , уморно-живог болесника.

Још само вера у Њега држи мој живот изнад понора – мртвих весника свежине , у истим онима венама које су понеле моју борбу против времена, смрзнутог у врлетима беспућа немоћних и скирханих умним болом.

Бол који полако једе сваки део тела, као мраз који полако захвата извор воде.

Тек када поверујеш у Њега, схватиш сву беду болести с којом се бориш – али верујући у Њега, одбацујеш болест и трчиш срећи, оној коју свим својим бићем заслужујеш

Z A B O R A V

Noćas mi je pesma dušu milovala
pod zvezdanim nebom tople majske noći
ko umilno janje nežni sanak krala
lagala me vešto da ćeš meni doći

A tama bi blaga kao oči tvoje
mesec prosu zvezde na obode tuge
pred očima snenim zaiskriše boje
nežne poput svile,tople kao duge

Dok u krošnji breze jutro tamu goni
sunce moli zoru da mlad mesec zađe
zalud razum gleda,u dušu mi roni
umilnu mi pesmu nikako da nađe

Zaboraviĥ šta je duša htela reći
zalud srce sneno u grudima bije
zašto pesma htede od mene pobeći
da se podno duše nekom drugom skrije.

autor
Jovica N. Ðorđeviċ
03.05.2025g.