Траговима давно утиснутих стопа,
У камене бедеме срушених светиња,
У стазе и богазе вековних страдања,
У погроме, прогоне, спаљена огњишта,
У плач мајки без свога порода,
У сени свих скривених истина,
У нестале тронове древних краљева,
У праг цркве, у корен њеног имена,
У све сутоне и сва наша свитања.
Траговима давно утиснутих стопа,
У цветна поља и зелене ливаде,
У румена лица и златне увојке,
У радосну песму, у родне чокоте,
У бистру реку и њено камење,
У мирисе тамјана испред иконе,
У звуке молитве упредене у векове,
У завештања уткано знамење,
У нашу веру што поносно опстаје.
Траговима давно утиснутих стопа,
Крећимо се тихо, понизно,
Да их не распршимо,
Да их не расејемо,
Не загубимо,
Да их пратимо,
Сваку стопу схватимо,
Да их грлимо, стежемо,
Над сваком плачемо, јецамо,
Уз њих да тугујемо,
Са њима се радујемо,
Све њих да памтимо,
Из њих да учимо,
Даље преносимо,
Да их помињемо.
Крећимо се тихо, поносно,
И увек им се враћајмо,
Вечно ходимо,
Траговима давно утиснутих стопа.