КАНДИЛО ПЛАМОМ ЛИЦЕ ЈОЈ БОЈИ
Одавно, дом ми – кавез и замка, светла ми улична ремете мир,
постоји негде спасења сламка, ал ја све дубље тонем у вир,
снови ме муче, кошмари пију, одавно нешто муку ми ствара,
ноћу се сенке по зиду вију, једна од њих ми врата отвара;
У сновима ме одвлаче зраци ка некој тајни у жбуњу шипка,
свуда су свеће, небески знаци и од листова шарена чипка,
а иза свега, некаква кућа, немарно и давно остављена,
у рушевини душа јој грца, улазних врата одавно нема.
На зиду сивом икона Петке, у раму старом, тужна и бледа,
одором црном прекривена, с миртом у руци у мене гледа;
Погледом благим к’о да ме моли да је одавде некуда склоним
срце ми пуца, душа ме боли, како опроштај да јој измолим.
Мајка ми једном са јадом рече док ручак спремах да је угостим:
Од славе, сине, нема ти прече, што је не славиш, нек Бог опрости,
Свете нам Петке икона стара, остаде тамо где људи нема,
сломљеног стакла и пуна гара, а беше у цркви освећена.
Каже ми: Иди, тамо ћеш наћи, светлост што давно из тебе изби,
постоји стаза и пут најкраћи, све је до тебе, оди и види…
У твојој кући, на дедовини, чека те Она што ће те спасти,
загреби руком по маховини, тамо ћеш веру и Бога наћи.
Мајчине речи и чудни снови, отворише ми видике друге,
из мене Свевид тад проговори, уместо оне негдашње туге,
па се упутих сећањем вођен тамо где давно прошао нисам,
к’о човек гордости ослобођен, у Божје књиге давно уписан.
Дођох до куће, туга ме сломи, клекох на земљу па се прекрстих:
Опростите ми сви преци моји, једва од срама тада изустих,
из паучине с’ прашњавог пода икону Свете Петке подигох,
Помилуј мајко мене изрода, што тако касно пред тебе стигох.
Скинух прашину са лика светог, пољубих скуте у црној хаљи,
ја сам изданак колена петог, а бејах човек који не мари…
Икона сада на зиду стоји и Преподобна мајка на њој је,
кандило пламом лице јој боји док ми анђели молитву поје.
Љиљана Тамбурић
