Uplakana sama stajala je ona
pogledom ko bičem lice mi ošinu
samo su još zvuci manastirskih zvona
grubo toga dana parali tišinu
I htedoh da krenem al izdade snaga
pod nebeskom kapom i oblakom sivim
raskopča se duša pa ostade naga
zbog bisernih suza osetih se krivim
Pa zaćuta srce u tom muklom času
ni ptica ne poje,nit zeleni travka
ko magla u polju istina se rasu
da je tuga večna,da je ljubav varka
Ako sudba nekad izneveri mene
neka tuga večno struji mojom krvi
sećanje na suze te predivne žene
nek mi stegne srce,nek mi dušu smrvi.
autor
Jovica N. Đorđević
10.05.2025g.