Дан: 24. мај 2025.

Ivo Torbica – NEMOGUĆE JE

Grliti sve ljude oko sebe,
Očekivati da budeš svima po volji, da te vole,
Nemoguće je!

One slične tebi,
Čak i u tami, nepogrešivo pronalaziš.
U mislima ste jedni pokraj drugih,
Čak i kada ne postoji valjan razlog za to.
Razgovarate dugo, da vam reči
Nekada nisu ni potrebne.

Utešiti sve izgubljene duše
Koji za zrno sreće i pažnje mole,
Biti sa svima prisan i dobar,
U nedaćama uvek vedar i nasmejan,
Nemoguće je!

Isključivo retki ljudi,
Koji su, u svakoj prilici tu, za tebe,
Ĉuju te, i kada te većina ne ĉuje.
Vide te, kada si mnogima nevidljiv.
Blizu sebe ih osećaš
Iako su kilometrima daleko od tebe.

Nadati se da se iz mulja i blata
Uvek možeš izvući sâm,
Živeti isključivo od kaplji prošlosti,
Bez svih njih, graditi pomno
Mostove do ljubavi, uspeha i slave,
Nemoguće je!

У ПОКУШАЈУ ДА БЕЖИМ – КОЗИЋ САША

Побегао сам из себе.

Плутам, љуљушкам се на налету енергије,

лепо ми је. Ли

Гутам страх,

изаашао из мојих снова о животу.

Смирен, потпуно ушушкан у идеје слободне мисли,

схватам да ћу од среће почети да плачем.

Спреман да своје песме рецитујем пред истином

самог себе.

Испаштам грешке историје свих који су покушавали да пишу као и ја.

Мрвице мога живота су испале, кљуца их врабац.

Оне су чиниле део мог мозаика и свега што је мој живот.

Шта ћу сад?

Покушаћу да направим нови мозаик свога живота,

да наставим где сам стао,

да доведем склад

и наставак енергије у мој живот.

Уљуљкан у налетима енергије,

спавам на речима моје поезије,

сигуран

у своје мисли и снове.

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ – Даница Рајковић

У СЕНЦИ ДИВЉЕ ТРЕШЊЕ

Стајао је у сенци дивље трешње
и гледао како се зелени лист јавља,
Сунце је златно на небу сијало
ко да сјајем пролеће поздравља.

Љуља се капут на погуреним леђима
а ветар носи седе праменове косе,
лете лептири по зеленој трави,
топлину и радост са собом доносе.

Он је у сенци дивље трешње
кроз њега јуре бројна сећања…
Можда је све то прошло време,
али нема памћење те дилеме.

Сенка почиње полако да бледи,
јер Сунце креће на далеки пут…
Он и даље испод трешње седи,
чека Месец да изађе жут.

На трешњи заувек остаће њено име,
записано у смирај прохујалог дана,
кад му је говорила своје риме,
док су чекали да сване зора рана.

© Даница Рајковић

 

Кад песник напише 17. књига, не може се рећи да не живи живот у сенци поезије. А живот Данице Рајковић, као и живот многих људи на свету није лак, није мед и млеко, тако да њена поезија дође као добар лек за све патње и чемере чоји човека окружују.

B E Z D A N

Kad se mesec prospe po učmaloj vodi
dok na nebu zvezde crnu tamu gone
i misao svaka što krepini godi
u pupoljku svene,u bezdan potone

Lenjo teku sati,ptolaze minuti
i svaki je časak kao danak novi
šćućuren u bezdan mesec spava, ćuti
čeka novo veče da nebom zaplovi

Srce zatreperi dok se danak gasi
tama preči duši da joj miso sine
iz bezdana crnog da joj život spasi
da se kano zvezda na nebesa vine

I večeri ove kad se mesec rodi
gde se tama večno u bezdan uliva
rasuće se zvezde po nemirnoj vodi
tamo gde mi miso zanavek počiva.

autor
Jovica N. Đorđević
24.05.2025g.

HTJELA SAM – Mirko Popović

 

 

oštriti olovku, crtati svunoć
mekan i topao snijeg

postati fosil, pucketanje vatre
neka pitomost trena
miris večeri, miris kruha

htjela sam biti ptica
u zidove prosinca usječena
i bajka u koju majka unosi svijeću
plamen vatre svjesna mojih misli
i beskraja moje zime

oh da sam damar
mračnih dolova, huk bure, snijeg
dubok i spokojan, da sam zvijezda
što jezdi svemirom i na ognjište
iz gluhe noći pada

htjela sam
ali već je minula južna noć
majka odlazi
sa sjajem svijeće ukrašena
svjetionik me već gleda
iz ambisa, nepomičan
bez riječi, i hladno sunce već je
nacrtalo prag, izvezlo
svanuće nad brijegom