СОНЕТ СУДБИНЕ
Неприметно ме је склонила од људи,
шапатом тихо рекла у хладу дуда,
слушај вапај срца, за тобом сам луда;
наслони своју главу на моје груди.
Да ли чујеш топот, што венама тече?
Набујали добој узавреле кише;
Знаш ли да због тебе, моја душа дише,
осећаш ли немир што дрхтаје сече?
Гледај ме у очи, да ли видиш тугу?
Предуго те сањам, жеља ме подстакла;
Опрости ми Мила, али волим другу,
срца нам се нису на време дотакла.
Нисмо се пронашли, препознали срећу,
судбине се чудним путевима крећу.
Александар Недовић
(Прочитано: 48 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.205 пута)