Добродошли!
Svi su smrtni, svako mreti mora,
al nova se zora opet rađa;
čujte krike sa vrha Timora,
to se zemlja kojekud porađa.
U nju seju najlepša semena,
seju s` stara, al seju s` i mlađa;
zato j` zemlja oduvek bremena,
biva, smrt je od života slađa.
Pa ko ima drage pored sebe,
da mu oči sklope umrlome;
taj srećan je, ne treba da zebe,
crne misli neka ga ne slome.
Sklopi mu oči, potomče, sine,
s Timora krik je – krik sa visine.
ГЛАСНА ТИШИНА
Још увек станујеш на мојим уснама,
И мириси твоји предубоко су завучени
Испод сваке поре мог лица,
Хладне и бледе коже.
У данима испуњеним невременом и ноћима,
Мучи ме гласна тишина,
Изостанак погледа са оним нечим и необјашњивим,
Што је обоје до облака, неба и звезда,
На крилима заједничког сна носило.
Зар међу нама није могло бити много више?!
Зар се нисмо могли боље упознати ми?
Превише ме болиш.
Постао сам мртвац живи!
У очајању, попут сенке у мраку,
У тренутку дугом, из темеља нестајем,
Носећи те и даље на уснама својим,
Kоје те, иако нестварну,
Никада неће престати да љубе,
Чак ни после смрти!
Kano sivo jutro u proleće rano
što u nedra svoja čuva studen zime
čekah da te sretnem moja mila Dano
da te vidim da me pusta želja mine
I nije mi žao što mi mladost prođe
što mi život kruni noći i svanuća
žalim samo Dano što mi ti ne dođe
što ti oko moje ne postade kuća
Bez tebe se Dano gnušam svakoj bori
i svakome danu što mi srebro plete
čekam da mi kosa tvoja zavijori
kano zlatni barjak na vrh kule svete.
Pa mi sleti Dano tu na željne grudi
u mom setnom oku zanavek ti budi.
autor
Jovica N. Đorđević