ТАМО ГДЕ НИKАДА НЕЋУ ДОЋИ
На раскршћу живота, пут нам више није исти.
Из камених груди, отима се последњи уздах.
Моје све је сада ближе безнађу, лудилу и смрти,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!
Најлепше жеље и тренутке нежности,
У свитање, без речи, оставили смо за собом.
Сада ми успомене и силне сете навиру;
Од заборава те отргнути не могу!
Знам, вреле усне и румене образе твоје
Чекаће неки други људи и нова лица,
Док моје, после тебе, до гроба,
Остаће неме и нељубљене!
Kада ме Бог себи узме,
И усамљена душа, на рањеним крилима,
Полети ка небу и сјајним звездама,
Можда ћеш коначно схватити
Да је само наша љубав била чиста и права,
И да су сви око тебе били лажни, у пролазу.
На дугој и пустој стази немира,
Само једно те молим –
Име ми не заборави!
Допусти да ти понекад
Kао рајска птица, у мисли слетим,
Јер тамо где је твоје срце кренуло,
Ја никада нећу доћи!