Tamnim vrtom okružena,
vetar briše suze sa lica
u daljini rađa se zora,
mesečina sve tiša.
Budna sanjam,ruke
miluju mi kosu,
polako,nežno. . .
Upliću vlasi.
Oblaci dolaze-munja bljesnu,
na tren vidim senku,
istu kao Ti.
Na nebu kao da se vode ratovi,
il’nečije srce pati,
tako bruji,tutnji zemlja drhti.
Ne znam.
Da li anđeli javiše onom,
što nebo u rukama drži?
Da je srce noćas bolno
i da kišu pusti?
Ne smeta meni kiša,
ni’oblaci sivi,
toliko me duša boli,
da bih se predala tami.
Začu bistar glas
iz neba zvoni,
kiša će sprati,
aromu čistote sačuvati.
Posle oluje.
Sunce pruži svoje šake,
dodirnu mi zrakom lice,
izbrisa iz srca patnje.
Данка Мијатовић рођена 12. јануара 1981. године, живи под крилима Авале у предграђу главног града Србије. Ова Београђанка стваран свет живи у Врчину остварена као мајка и супруга. Поезијом лута кроз време и сећања својих снова, а светлост неба угледала је прва збирка љубавне поезије "Луталица". Позитивне резултате остварила је на манифестацијама такмичарског духа, где је награђивана првом наградом и похвалом од стране песника Драгана Лукићa. Члан је Међународног књижевног удружења “Неказано”. Почасни члан планинарског друштва "Радан" Бојник-Лесковац.
Поред поезије коју неизмерно воли, бави се и хуманитарним радом и редовни је активиста Савеза Слепих Београда.
Види све чланке од Danka Avramović Mijatović
