ПОПУТ МОРА….
Пуна, ми је душа чемера и јада
страда посрнула у мраку самоће
и не знам још увек зашто ли се нада
речима што тражи, додиру што хоће?!!
Нада се… И ниче сваког јутра опет,
пролећа су дани, године и часи,
миришу шапати које чудом чује,
замишља док клија, само да се спаси!!
Воли те, и ако вечност сама грли
у маси те види како луташ смео
понекад си збуњен као да би хтео
да постанеш Месец и скрасиш се цео?!!
Настави са читањем “ПОПУТ МОРА… – Сандра Миладиновић Марја”