Pogle kako mesec silazi do stola
zavodljivo,gordo,osiono maše
pa mi noćcu tihu podeli na pola
spokoj što čekaše na dnu prazne čaše
Pogle kako senke niz zidove plove
stari sat u ćošku uspomene broji
tužna pesma suze na obraze zove
duša bi da peva al’ srce se boji
Gledaj kako jutro niz pendžere pada
još se stari stonjak cigaretom kiti
na stolu leluja čaša puna jada
nemo kune sreću jer je neće biti
Kad se zadnja zvezda pod jablanom skrije
i fenjer će u se svoje zrake sviti
ostaće još duša što zbog tebe pije
jedna stara rana što se ne da skriti.
autor
Jovica N.Ðorđević
11.07.2026g.
(Прочитано: 47 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.272.322 пута)
” Крадем ти се у вечери
у вечери под пенџери”
Јовице нисам 15 дана ништа читала, ништа радила, био ми се рачунар покварио па док сам изгањала мајсторе, док су поправили требало је времена.
Пишем ти да ти кажем да је твоја поезија безброј бисера у океану и да је волим читати и читати.
Поздрав пријатељу презимењаче, поздрав твојој супрузи и кћерку, поздрав твојим родитељима ако су живи, јер су створили српског Јесењина.
Hvala na lepim rečima poštovana Mira. Sa majstorima je na žalost tako. Otac na žalost nije među nama.
Poeziju treba pisati bez sujete i samiljublja i uvek učiti id boljih.
Svako dobro od srca Vam želim.