ТИШИНА-Здравка Пап

Тишина успављује сан,
ципелом шкрипи по снегу,
заборав тражи у речима,
капут носи од кашмира,
песму пева у рукаву,
ћути и смеје се трагу,
птици кад хода по кругу.

Тишина тихује у страху,
док бубањ удара по такту,
спремаш се за излазак по беспућу,
са собом носиш кармин
да прецрташ усне кад кажу,
а треба да ћуте у надахнућу.

Тишину кријеш у јастуку
и чекаш да усни у мраку.
Нагни се да видиш
где су се сакриле птице
што лете по небу
и питају кад ће тишина
да нареди да ћуте,
они што немају
шта да кажу.

РОБ – Живојин Манојловић


Живојин Манојловић, Крушевац


РОБ

Усне
Жељом испуцале
Вином

Мелем
Страсти целивам
Обзорјем
Умивам
Топлином даха
Обгрљен
Краткоћу ноћи
Дужим
Магију трена
Као слободни роб
Служим

Настави са читањем “РОБ – Живојин Манојловић”

ЉУБАВ И ВИНО – Петра Марковић


Петра Марковић, Сврљиг


ЉУБАВ И ВИНО

Топли ветар улази
кроз отворени прозор у кухињи,
док нам правим вечеру
и плешем уз стихове
добро познате Црвене јабуке.

Лагана цветна, летња хаљина се
што од ветра, што од плесања
врти око моје осе.
Пењем се на прсте
и постајем довољно висока
само тек толико да дохватим
две винске чаше.

Вечера је скоро готова,
есцајг је на столу и чека да га употребимо.
Приносим флашу вина столу,
две чаше и неколико свећица.
Све је спремно,
гледам на зидни сат
и он ми говори да ћеш доћи ускоро.

Босим стопалима
из дневне трчим у ходник
након звука отварања врата.
Чекаш ме ти,
у црном оделу са букетом црвених ружа,
које очајнички покушаваш да сакријеш.

Пијемо вино,
причамо и смејемо се.
Сјај твојих браон очију
ме води у другу димензију.
А тек осмех, о Боже, тај осмех!
Обара ме с ногу без имало труда.
Устајеш и пружаш ми руку.
Питаш ме за плес.
Радо своју малу руку
спуштам у твоју,
устајем и лагано пратим твоје кораке.

Волим те,
о Боже колико те само волим!
Живот с тобом је
попут живота у Тоскани.
Љубав и вино.
Плоча која се врти на старом
грамофону моје баке.
И ништа ми више не треба за срећу!
Ми, наш мали стан и
наша Тоскана у Србији.

Љубав је добра
исто колико и старо вино
ако је живиш са правом особом.
Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – Петра Марковић”

  ПРАВА ЉУБАВ – Мирослав Мика Кркић


Мирослав Мика Кркић-Ћићевац

ПРАВА ЉУБАВ

Од кад ти у мом срцу
Упали ватру
Ја похита да у твом
Упалим исту такву.

Осетио сам да она
Није обична
Да букти и жежи
И да моје срце
Од ње не може да бежи.

Ја нисам никакав врачар
Ал сигурно је то
Неки Божји дар..
Проценио сам да то
Није обичан пожар,
Који ће да протутњи
Спржи и спали
И у души ми
Згариште остави.

О томе нисам имао
Никакво знање,
И не знам одакле ми
Такво самопоуздање,
Одмах сам почео
Да радим на томе
Да исту ватру упалим
У срцу твоме.

Кад сам видео
Да и у твом срцу
Иста таква гори
Било је питање само
Дал ћемо знати
Да их сачувамо.

Расле су обавезе,
Притискало ме бреме,
Али све то нема везе
Налазио сам време
За ватру твоју
А и ти успешно
Ложиш ватру моју.
Настави са читањем ”  ПРАВА ЉУБАВ – Мирослав Мика Кркић”

ДЕСИЛА СЕ ЉУБАВ – Бранко Ћировић-Ћиро


Бранко Ћировић-Ћиро, Ћићевац


ДЕСИЛА СЕ ЉУБАВ

Једне зимске ноћи
Љубав се десила
Топла соба
Камин
Крај камина
Вила.

Дискретно је свијетло
Ватра у камину
Крај камина
Весна
Причамо о вину

Створено за љубав
Ово зимско вече
Проговори Весна
Уздах јој се оте
Тихим гласом рече
Вилом те животе.

Крајеве камина
Топли пламен
Ближе
С Весниних очију
Топли осмех
Стиже .

На столу су пуне
Двије чаше
Вина
На радију пјесма
Лијепа Емина.

Ја сједох на софу
Крај лијепе Весне
Нахрањен љепотом
О Емини пјесме
Рекох Весни
Срећо
Коначно смо сами.

Ово зимско вече
Љубав иште мами
Загрлих је снажно
Чаша с вином
Тресну
Спојише се тјела
Уз ватру и пјесму.

Завршисмо тако
У постељи мекој.

Ја дочеках зору
Уз лијепу Весну
Сад о томе пишем
Ову сјетну пјесму
Уз ватру и вино
Једне зимске ноћи
Крај старог камина
Волео сам
ВЕСНУ.

Настави са читањем “ДЕСИЛА СЕ ЉУБАВ – Бранко Ћировић-Ћиро”

ЈУХОРСКО ВИНОГОРЈЕ – Миодраг Глигоријевић – МИГАН

Миодраг Глигоријевић – МИГАН, Параћин


ЈУХОРСКО ВИНОГОРЈЕ


Да л су виле ил анђели
Под Јухором васпосели
Ил је можда Свети Трифун
По промисли вишњег Бога
Посадио да рађате
Где год крочи српска нога
Па кад роде виногради
Србин вином да се слади
Па да пуни он буклије
Њиме колач да прелије
У весељу да ужива
Покојнику гроб прелива
А мој деда, сад се сећам
Када баба кући није
У подруму њему дођу
Исписници и комшије
И поред њих и ми, деца
Пијуцнемо вино лепо
А деда се, канда грди
Сам помало, бем ви пепо
Ту се чују ратне приче
Мртав Немац преко Немца
Не могу да се преброје
Па се сад често питам
Да л ти Немци још постоје
Кад се добро понапише
Задњег Швабу тад убише
Станте старци – баталте се
Оставите им неку клицу
Требаће нам у копање
Да нам раде под надницу

© Миодраг Глигоријевић – МИГАН

Категорија: Одрасли песници

 

СВЕТИ ВОЗ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић

СВЕТИ ВОЗ…

Небо је сведок да очи виде
Исто што душа осећа
Па пише стихове срцу што куца
У ритму слободе титраја
Ако постојиш ја бих ти дала
Моћ ветра што милује и ломи
И тако узаврео заволиш ме сву
Или ме помахнитао сломиш!

Знам није љубав игра лагана
Већ виртоуза немирног дело
Кад ниси спреман да се сав даш
Звоно не звони већ јеца цело
Низ реку узаврелих уздаха
Од патње надолазе немирне струје
И небом круже јата птица
Без циља кликћу и пољем брује!

Кад свети воз ниоткуда
Одједном предвођен локомотивом
Заломи крајем као да зна
Шта ће све бити, шта је све било,
И када вагони прикоче
Зашкрипе шине  сањиве
Ја чекаћу те само да знаш
Са очима срне рањиве!

Сиђи не хули и не ћути
Ил само лагано продужи
Из вечности се искрцај тад
И плови лађом што морем кружи
Ликови су јој без црта
Непрепознатљиви и непознати
Видим да ниси схватио
Што срце боли кад душа пати!

Небо је сведок да очи виде
Исто што душа осећа
Па пише стихове срцу што куца
У ритму слободе титраја
Ако постојиш ја бих ти дала
Моћ ветра што милује и ломи
И тако узаврео заволиш ме сву
Или ме помахнитао сломиш!

Настави са читањем “СВЕТИ ВОЗ… – Сандра Сања Мајра Миладиновић”

ЉУБАВ И ВИНО – Мирослава Смиљанић


ЉУБАВ И ВИНО

Славимо празник Св.Валентина
као Дан заљубљених.
Слава онима који се воле
и уживају у њиховој љубави.
Истог дана је  Св.Трифун,
дан када се режу чокоти.
То је у традицији.
Да виноград боље роди.

Сећам се када сам мала била,
када ми је баба говорила
да су у брдима подруми били
и тамо су вино оточили.
Буриће су са шајтовима имали
и на њима су вино точили.

Други је народ раније био,
када прође поред подрума,
узме крчак да вино наточи
и вино пије.
Стари кључ оставља где је био
и свој пут наставља.

Тако, сећам се,
када сам млада била,
са мојим драгим сам у виноград одлазила.
На Св.Трифуна неколико чокота орезали,
вином просипали.
Вешалице понели, ручали,
на снегу се мало ваљали,
са снегом се грудвали и вино пили,
вино смо мало више попили.
Волим драгог кад му низ образ
вино тече.
Сећам се и ако је то давно било.
Вино је свуда присутно
Од рођења, крштења  и упокојења!

Настави са читањем “ЉУБАВ И ВИНО – Мирослава Смиљанић”

NJIVA GOSPODNJA

Dok kapljice kreću po Gospodnjoj njivi,
pomislih u trenu da kiše će sprati;
sećanje na tebe, trenutak dirljivi,
onda padne noć, prokleto dugi sati.

Dok se lenjo tama po mahali vuče,
bledi mesec senke ko bisere niže;
kao usud moju bolnu dušu muče,
jer svakom si senom meni korak bliže.

Iza svakog žbuna ti samo priviriš,
zalud te u vinu svako veče topim;
ti vaskrsneš načas samo da me kriviš,
da za tobom čeznem sve dok oči sklopim.

Kada nebom krene kišni oblak sivi,
i dok srce moje čežnjom sagoreva;
prospite mi telo po Gospodnjoj njivi,
da o tebi večno moja duša sneva.

autor
Jovica N. Đorđević
03.02.2024g.

ВОЉЕНОМ – Ања Симић

Ања Симић, Нови Сад

ВОЉЕНОМ

Хајде, док нам самоћа бедни страх штити,
Обасјај ме погледом од сувог злата
Јер, сутра ме, овде, више неће бити-
-бежаћу од новог, измишљеног рата.

Да си само мало више мени сличан,
И ти би од буке окретао главу,
Нашао би стих љубавни, необичан,
И мислио тихо на његову славу.

Не умеш ти тако. Без горде сумње знам
Да предвечерњих мисли зид не ствараш сам,
‘Место тога, без гласа, њима причам ја
И чувам их, стрпљиво, од свакаквог зла.

Урезано жицом лежи твоје име
У кори; не старог храста, већ срца мог.
Колико ћу дуго тешити се тиме
Да осмеха нема што лепши је од твог?

Дрско ћу да желим, макар много било,
Таман да ми се све друго ускратило:
Само, никад више, да не тражи праву
Моја света слика и кец у рукаву.

Настави са читањем “ВОЉЕНОМ – Ања Симић”