Na mestu gde veče presreće dan,
gde bolna java sa snom se bori;
pre no što duša utone u san,
čarobna vrata nebo otvori.
Pa poslušam srce šta bi htelo,
poznatim njivama duša hrli;
rukama milujem klasje zrelo,
pogledom rođeno mesto grlim.
Jutro mi sreću iz grudi uze,
zalud se sanak sa javom bori;
iz oka same krenuše suze,
čarobna vrata grubo zatvori.
Čarobne staze još uvek pratim,
pre no što oči utonu u san;
da opet ranjenu dušu vratim,
na mestu gde veče presreće dan.
autor
Jovica N. Đorđević
24.02.2024g.