РУКЕ – Радојка Бјеливук Стојановић

Радојка Бјеливук Стојановић, Јагодина

РУКЕ

Твоје су руке путокази свемира,
Чудне путање ми откривају.
Сазре све воћке у мојим очима,
Милион сазвежђа ишчили.

Твоје ме руке проведу
Морем и пустињом,
Обалама далеког Сибира
Где ми покажеш да зима не долази.

Својим рукама сносиш сунце са свода
За моје очи.
У твојим рукама никада нећу запавити:
Куда?

Настави са читањем “РУКЕ – Радојка Бјеливук Стојановић”

VISKI – Luna Đorđević

Luna Đorđević, Beograd
VISKI

Cvet se suši među stranicama moje omiljene knjige
koju sam ti pozajmila prošlog jula.
Proganja me kao duh
jer od decembra tvoj glas nisam čula.

Sećaš li se svih onih dana
kad smo rekle da samo gledamo po radnjama
i vraćale se kući sa punim kesama?

Sećaš li se onih šetnji po Knezu
kad smo lutale bez ijedne brige,
dok nas nisu godine stigle?

Sećaš li se onih noći kod mene
kada smo mešale vino sa sokom – amaterski?
Čujem da sad piješ viski

i pitam se šta li si uradila sa narukvicom koju sam ti napravila
prošle nove godine.
Mislila sam da ćemo i ovu proslaviti zajedno –
kako je budućnost nepredvidiva.
 
Ti si otišla.
Ne znaš kako sam patila.
Nisam mislila da ću moći bez tebe,
ali još dišem
i sada ti pišem pesmu tvojom olovkom koju ti nikad nisam vratila.

Pozajmila si mi je jedne noći kod mene
kada smo mešale vino sa sokom – amaterski.
Čujem da sad piješ viski.

Настави са читањем “VISKI – Luna Đorđević”

КАРАКТЕР -Здравка Пап

У карактеру живи
истина и лаж
и царује лепота,
и киша пада,
стаза будућности
посута цвећем
плаче и пева,
кад се зора рађа
грмљавина збори,
туга таложи
прошло време.

Бог даде да језик,
не може да ћути,
карактер ти граде
време и чудни људи,
каменом ти гњече душу,
ђаволи коло воде
и терају да лажеш.
Причао си кад си
требао да ћутиш,
карактер изградио ниси,
по њему хода ко стигне,
ти ми причаш бајке,
да ти је карактер
јачи од стене.

Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић

Јелена Јовановић, Косјерић

Вечна љубав, вечна туга

У самоћи један човек беше,
са разлогом у големој тузи,
очи му се више и не смеше
само суза по образу пузи.

Разлог тежак као црна земља,
бол и тугу нанео је,
драге њему више нема,
један анђео одвео је.

На пут вечни драга оде,
те лепоте више бити неће,
отишла је и повратка нема,
али оста љубав преголема.

Волеће је као увек,
можда само мало више,
у небеса погледаће
па плакати све тише и тише.

Плаво небо као море,
а увече пуно звезда,
гледао га увек с надом,
али драге њему нема.

Ту је она, види мене,
његове су мисли такве,
срешћемо се једног дана,
чекати да зора сване.

Шетаћемо тим сводом небеским,
гледаћу јој очи снене и љубити руке беле.
Једног дана, има наде,
срешћемо се, мој анђеле.

© Јелена Јовановић, Косјерић

Настави са читањем “Вечна љубав, вечна туга – Јелена Јовановић”

OD LEONA – Ljiljana Fijat

Ljiljana Fijat, Novi Sad

 

OD LEONA

On je na putu od Leona do Hospital de Orbigo-a,
24. dan, sa više od 500 pređenih kilometara puta Kamino de Santjago.
Jedna od najdužih etapa po ravnom terenu i prženju na suncu.
Ima još 300 kilometara do Santjago-a.
Srešćemo se, uskoro.
Kao kada vilin konjic padne u vodu, zagrliti.
Na zemlji u kojoj bi trebalo da probamo dobro vino i slušamo fado.
Kraj nas gaziće sitnim ili dugim koracima
hodočasnici putem ka moštima Svetog apostola Jakova.
Ali, on, kao usporeni film, zategne tetive, kada kaže, preko telefona,
da bi bilo dobro, kako je pevao Carlos Do Carmo,
da odemo u Lisboa,
grad svetlosti, izvezeni produženi morski šešir,
jer postoji žena, voljena žena njegovog života,
ali to nisam ja.
Nije ni važno.
U iznajmljenoj hotelskoj sobi
nazdravljaćemo vinom i otići na spavanje,
izbrojavši kilometre i kilometre,
pošto nas je Kamino menjao svakim danom.
Sve više smo upoznavali sebe i druge.
„Bićemo izvan svih naših očekivanja“, kaže,
dok izgovara njeno ime, u sobi punoj otetih uzdaha
fada.

Настави са читањем “OD LEONA – Ljiljana Fijat”

Није због вина – Ања Гостимировић


Ања Гостимировић, Сомбор


Није због вина


Пожелех те синоћ опет
По ко зна који пут у недељи
Мислила сам да нећу
Није због вина

На радију и даље пуштају нашу песму
Суздржавам се, али џабе
Сузе саме хоће напоље
Није због вина

Знаш ли да те снивам,
некада, онако снена
Осетим те крај себе, како немо гледаш у мене
Није због вина

Шта бих дала да си ту, као некад
Као пре ове боце најјефтинијег италијанског вина
Све ми је јефтино
Није због вина

Осећам како полако тонем
У бордо црвеној боји
И опојном мирису дивљег грожђа
Није због вина

Или можда…
Јесте

Настави са читањем “Није због вина – Ања Гостимировић”

Медузин Поглед – Милица Ђорђевић

Милица Ђорђевић, Крушевац

Медузин Поглед

Било једном двоје љубавника душа бистрих као сунчан дан,
Којима је сваки заједнички тренутак деловао као диван сан.
Дубоко су се волели и једно другоме су обећали да ће се узети,
Али нису знали да ће им живот окрутно ту прилику отети.

Приђе им једног дана жена чија је појава хладна као лед,
И док су били необазриви, упути им судбоносни поглед.
Медуза, сама и упропашћена, учини то из љубоморе,
Како би доказала да свачија срца могу да се затворе.

У том тренутку, љубавници су осећали да су пропали,
Али како је време пролазило, они су срећни остали.
У рајској башти су стајали, држећи се у загрљају,
И нада је била једино што су једно другоме могли да дају.

Нада и вера, дивне сестре вечне као дијаманти,
И њихову моћ ово двоје младих у очају запамти,
Држећи једно друго у рукама као неку свету књигу
Док свет наставља без њих, морећи своју бригу.

Кроз сунце и кишу, кроз ветар и снег,
Они никад нису ни помишљали на бег
Од друштва другог, заточени у камену,
Њихова страст горећи у најјачем пламену.
Кад Медуза то види, срце јој препуче,
И та лепота је кроз године наставила да је вуче.
Видевши сад моћ вере и оданости,
Знала је да може и њој неко живот вратити у кости.

Настави са читањем “Медузин Поглед – Милица Ђорђевић”

Пољупци вином обојени – Славица Д. Дамњановић

Славица Д. Дамњановић Саша, Бачка Топола

Пољупци вином обојени

Лампиони свитаца и звездица
На тепиху ноћног Неба плешу
Капљице вина рујна на уснама блистају
Уз тактове музике и са чашом вина у руци
Њише се тело твоје

Лелујање жеље лептирићи у стомаку
Тихи шапат певање искри из камина
Вином ме појиш са усана твојих што тече
Галоп Вранца у срцима
Жеља безвремена опија нас

У лету хватамо пољупце капљицама вина обојене
Постеља од паперја снежних Пахуља
Букет Различка посут кристалима вина
И жеље у нама
Поред черге пламти ватра страсти и неразума
Блистају капљице и трепере
Векове исписују
Стазе Живота и Сна цртају кроз крвоток теку

У чаши Небо се огледа
Буновна и од ноћи мамурна још топла тела
Жеља буди
Испијамо капљице вина разливене по телу
Лелујање жеље лептирићи у стомаку
Тихи шапат певање искри у камину
Птица Небеске зоре румен своју
У чаши вина огледа

Таласање жеље у венама
Бршљан око уморних тела
Пољубац вином обојен
Музика тихо нашу песму свира
Небеска зрна као пупољци девојачки

У сваком зрну сунца зрак се огледа
Усне рујне што на пољубац маме
У свакој капи вина блиста
Љубав у срцима затрепери
Црно вино на уснама жеље покреће
Свици у оку
Искре из камина дамарима плешу
У свакој капи Небеске росе
Срце греју

Музика нашу песму свира
У сагласју са жубором потока
И тихим шапатом поветарца
Црно вино Душу разгали

Дотакли смо Сан дотакли смо жељу
Чаша вина рујна руменило заласка сунца
Виолине звук  Душом се поиграва
Срце жеља вара

Љубав ватре вулкана
Вранци венама галопирају
Капљице вина жељу појачавају
Вином ме појиш са усана твојих што тече

Јутарња звезда снене нас у постељи затекла
Пахуља плаштом сребрним обавила
Буновна и од ноћи мамурна тела жеља буди
Капљице вина рујна на уснама блистају
Речи љубави као реке ток са усана клизе
Капљице као креснице
Прапорци и Вранци галопирају венама
Небеска зрна као пупољци девојачки
Момче младо место не држи
Љубав га на крилима носи
Само на трен љубав  твоја ме је дотакла

Капљице Сна и жеље још осећају усне моје
Љубав као кристална чаша у руци твојој
Ватре черге у капљицама што пољупце додирују
У срцу акорди звезданог Неба

Испијамо капљице вина разливене по телу
Сан као калеидоскоп
Руке склопљене у загрљај као сказаљке сата
Када се склопе
На трен Време стане
Капљице вина још на уснама блистају
Твоје срце и сада негде у мојој близини
Жељом куца

Настави са читањем “Пољупци вином обојени – Славица Д. Дамњановић”

За дане љубави свако радо наздрави – Снежана Марко Мусинов


Снежана Марко Мусинов, Београд

За дане љубави свако радо наздрави

Засјај деликатна звездо љубавна
својим најјачим могућим сјајем,
не питај колико тога комплексног могу
и желим још нештедиимице да дајем.

Своју емотивно сродну душу
знам сад већ од давнина,
ако иоле није добро,
рањива, ни сама нисам мирна.

Испијам осетљиву чашу љубави
како бих натенане чашу вина,
као срећу почетног
и последњег чина.

Попут сензитивног непца вино
што с радошћу црно упија
тако и наша дуговечна љубав
срца лепотом напаја.

Ко каже да временом
љубавни однос јењава
искусио није разумевање
које се новим даном повећава.

Нектар топле приче љубавни
кад постане моћно ударни
поене драгоцене збраја
док двоје у једно спаја.

Настави са читањем “За дане љубави свако радо наздрави – Снежана Марко Мусинов”

DOĐI – Vasilisa Durutović


Vasilisa Durutović, Beograd

DOĐI

Zašto ne dođeš opet?
Bar još jedan put svarti,
samo jedan zagrljaj želim ti dati.
Možda bih te još jednom poljubila,
čvrsto bih te držala,
ne bih te opet izgubila.

Dođi, čekam te na istom mestu,
tamo gde smo se i prvi put sreli,
ja ću biti tamo, a ti samo poželi.
Zamisli, da opet šapućeš mi reči mile,
Zamisli, da nas ovaj put ne razdvoje više sile.
Dođi, čekam te na istom onom našem mestu…
Zašto ne dođeš opet?
Настави са читањем “DOĐI – Vasilisa Durutović”