САМОЋА -Здравка Пап

Крик самоће
срце понесе
баци га на стење
звук се створи
од камена јачи
из душе поче да вришти.

Срце туге
радост ми донесе
мир да нађем
рану да излечим.

Продужи ми живот
чежњом жељу
да ухватим
љубав да се роди
у чекањима нашим.

БЛАГОСЛОВ – Душан Комазец

Пролазниче горди, да л’ се некад сетиш
када охол поглед ка обзорју пружиш
и угледаш ласту, да са њом полетиш,
с облацима сненим да се мало дружиш?

Да с рајских висина убог спознаш, да је
суза к’о благослов, истина плод крви.
Вечност, нада оном ко се смерно каје,
а охолост, жрвањ који душу мрви!

Ал’ не видиш небо од крошње, са гране
под теретом силним која се повила,
нити лепршавост игре раздрагане,
лептира кад нежна ошарени крила.

Не верујеш скривен незнабожним зидом
ни слепцу крај пута који моли Христа,
што вапећи жуди за очињим видом
ни када му пламен у оку заблиста!

Одавно си пао под окриље злости,
јер не чујеш вапај убогих и клетих.
Не видиш пороке људске ништавности,
ране, праведника на крст разапетих!

Твоја „моћ” почива на туђем лелеку?
Преораваш гробља да ти се ухлебе,
ћупријом дариваш понорницу реку…
Да би у „зрцалу” угледао себе!

Док прикриваш тмину сопственога сјаја
бескућник на клупи не марећ за јаде,
неопхрван „ стидом свога промашаја”
чаролијом мира дах вечности краде.

Путниче што ходиш „перивојем ружа”
не погледај бо’не бездушно и реско,
јер убоги просјак који руку пружа,
благослов ти нуди и Царство небеско!

ZIMSKI BAKABUND ( Beše nekad ) – Ljiljana Tamburić

ZIMSKI BAKABUND

Kad se odvuče leto, noseći vrele vetrove
I za njim poleti lišće žuto ko suvo zlato
Pa beli pokriju snegovi, tanke, zelene borove
Golomrazica okove, po putu, dosadno blato;

Kratki, pospani dani obuku vunene gunjeve
Šubare od crnog jagnjeta navuku na smrzle glave
Zapale čibuk i tumbe – kroz odžake teraju đavole
I raduju se svecima što prave gozbe i slave.

Ustaju zorom, da stave, seno već budnim kozama
Ugreju rakiju na kubetu, na kome krčka kačamak
Usput misle o voćnjaku i neorezanim lozama
Lagano meću na sofru, kašiku i drveni čanak.

I tek što se dan razdani, sumrak prekrije planine
Bakabund zimski se smuca, ne zna kuda sa sobom
Kad zamirišu pod krovom, komadi debele slanine
Gleda u tanki mesec, hvata se u koštac s teskobom.

Svrati u seosku birtiju, za njim se zaključa reza
Kraj odžaklije seda i skida grube rukavice
Objavi snežnu oluju od koje hvata te jeza
Pa zaiska bokal vina od debele konobarice.

Ujutru zimski nesmajnik nestaje nekim netragom
Od njega samo barica kraj ohlađenog ognjišta
Krčmar se žali i plače za izlomljenim krčagom
I seća se zimske idile, noćašnjeg pijanog poprišta.

Napolju čuju se krici, jata vrana što odleće
Iz magle izranja zlatovez kroz nebo što se rumeni
Pod strehom lule se tope, čini se – dolazi proleće.
Na zemlji, umesto smetova, rosa se mlada svileni.

Ljiljana Tamburić