Небо је сведок да очи виде
Исто што душа осећа
Па пише стихове срцу што куца
У ритму слободе титраја
Ако постојиш ја бих ти дала
Моћ ветра што милује и ломи
И тако узаврео заволиш ме сву
Или ме помахнитао сломиш!
Знам није љубав игра лагана
Већ виртоуза немирног дело
Кад ниси спреман да се сав даш
Звоно не звони већ јеца цело
Низ реку узаврелих уздаха
Од патње надолазе немирне струје
И небом круже јата птица
Без циља кликћу и пољем брује!
Кад свети воз ниоткуда
Одједном предвођен локомотивом
Заломи крајем као да зна
Шта ће све бити, шта је све било,
И када вагони прикоче
Зашкрипе шине сањиве
Ја чекаћу те само да знаш
Са очима срне рањиве!
Сиђи не хули и не ћути
Ил само лагано продужи
Из вечности се искрцај тад
И плови лађом што морем кружи
Ликови су јој без црта
Непрепознатљиви и непознати
Видим да ниси схватио
Што срце боли кад душа пати!
Небо је сведок да очи виде
Исто што душа осећа
Па пише стихове срцу што куца
У ритму слободе титраја
Ако постојиш ја бих ти дала
Моћ ветра што милује и ломи
И тако узаврео заволиш ме сву
Или ме помахнитао сломиш!
© Сандра Сања Мајра Миладиновић
