Тишина успављује сан,
ципелом шкрипи по снегу,
заборав тражи у речима,
капут носи од кашмира,
песму пева у рукаву,
ћути и смеје се трагу,
птици кад хода по кругу.
Тишина тихује у страху,
док бубањ удара по такту,
спремаш се за излазак по беспућу,
са собом носиш кармин
да прецрташ усне кад кажу,
а треба да ћуте у надахнућу.
Тишину кријеш у јастуку
и чекаш да усни у мраку.
Нагни се да видиш
где су се сакриле птице
што лете по небу
и питају кад ће тишина
да нареди да ћуте,
они што немају
шта да кажу.
Здравка Николић Пап рођена је 02.12.1955. године, живи у Бањи Ковиљачи. Поезију пише из најранијих дана, а активно се посветила писању и афирмацији на књижевној сцени када је отишла у пензију. Поред поезије пише и кратке приче, хаику поезију, цртице , минијатуре... Аутор је прве збирке песама ,,Камена Душа" и друге збирке ,,Кап Живота .Са поезијом је заступљена у разним групама и порталима, ,,Неказано", ,,Песничке искре" и ,,Онлајн поезија". Добитница је ,,Златног Пера''. Освојила је Друго место на међународном песничком конкурсу,,Панонски Галеб" из Суботице са песмом , ,,Моја је душа " .
Види све чланке од Zdravka Pap
