Петра Марковић, Сврљиг
ЉУБАВ И ВИНО
Топли ветар улази
кроз отворени прозор у кухињи,
док нам правим вечеру
и плешем уз стихове
добро познате Црвене јабуке.
Лагана цветна, летња хаљина се
што од ветра, што од плесања
врти око моје осе.
Пењем се на прсте
и постајем довољно висока
само тек толико да дохватим
две винске чаше.
Вечера је скоро готова,
есцајг је на столу и чека да га употребимо.
Приносим флашу вина столу,
две чаше и неколико свећица.
Све је спремно,
гледам на зидни сат
и он ми говори да ћеш доћи ускоро.
Босим стопалима
из дневне трчим у ходник
након звука отварања врата.
Чекаш ме ти,
у црном оделу са букетом црвених ружа,
које очајнички покушаваш да сакријеш.
Пијемо вино,
причамо и смејемо се.
Сјај твојих браон очију
ме води у другу димензију.
А тек осмех, о Боже, тај осмех!
Обара ме с ногу без имало труда.
Устајеш и пружаш ми руку.
Питаш ме за плес.
Радо своју малу руку
спуштам у твоју,
устајем и лагано пратим твоје кораке.
Волим те,
о Боже колико те само волим!
Живот с тобом је
попут живота у Тоскани.
Љубав и вино.
Плоча која се врти на старом
грамофону моје баке.
И ништа ми више не треба за срећу!
Ми, наш мали стан и
наша Тоскана у Србији.
Љубав је добра
исто колико и старо вино
ако је живиш са правом особом.
© Петра Марковић, Сврљиг
