
Ања Симић, Нови Сад
ВОЉЕНОМ
Хајде, док нам самоћа бедни страх штити,
Обасјај ме погледом од сувог злата
Јер, сутра ме, овде, више неће бити-
-бежаћу од новог, измишљеног рата.
Да си само мало више мени сличан,
И ти би од буке окретао главу,
Нашао би стих љубавни, необичан,
И мислио тихо на његову славу.
Не умеш ти тако. Без горде сумње знам
Да предвечерњих мисли зид не ствараш сам,
‘Место тога, без гласа, њима причам ја
И чувам их, стрпљиво, од свакаквог зла.
Урезано жицом лежи твоје име
У кори; не старог храста, већ срца мог.
Колико ћу дуго тешити се тиме
Да осмеха нема што лепши је од твог?
Дрско ћу да желим, макар много било,
Таман да ми се све друго ускратило:
Само, никад више, да не тражи праву
Моја света слика и кец у рукаву.
© Ања Симић, Нови Сад
Kategorija, Mladi pesnici
Гимназија “Исидора Секулић” Нови Сад