MIR I TIŠINA – Željko Perović

 

 

Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Namjera mi je da sa pjesmom od mladosti nit povučem i nastavim sve do starosti i klupe u parku. Iz ove pjesme izdvojio sam drugu strofu, u kojoj ujedno spajam sve nezvano što u starosti dolazi! I hladilom okovano tijelo i preplašen pogled od sretanja! A vrijeme kao potok žubori, iz šumskog se izvora razlije i nastavi da vijuga, u rukavcu zastane i kroz ravnicu preko kamenog oblutka u daljini kao ponornica nestaje! U pjesmi sam uporedio starost sa kratkim koracima i život sa vremenom koje nezaustavno prolazi, ispraća i dočekuje. Kada se tijelo od kratkih koraka umori, godine su starost savladale. Umoran sam od kratkih koraka!
Kada bi oči govoriti znale, čovjek bi red sretnim mislima umivao i bezbrižnim snovima budio!

MIR I TIŠINA

Umoran od kratkih koraka,
Posrećem i tražim
Klupu u parku.
Drhtno tijelo da ozdravim
I odbjeglu snagu
Ponovo vratim.

A jesen hladnim
I zubatim vjetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

U meni sve zamrlo,
Hladilo okovalo tijelo,
A pogled kao da noge ima
Stidan od sretanja
U stranu bježi.
Da me neko ne prepozna
Da me ne tješi.

A jesen hladnim
I zubatim vjetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

Nekada sam u prolazu
Baš na ovom mjestu,
Krajičkom oka stidno
U bijele kose gledao
I šešire do pola glave upale
Što bradom
I rukom drhtnom
Štap čuvaju.

A jesen hladnim
I zubatim vjetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom.

Evo i vrijeme je promjenilo boje,
Na granama lišće požutilo je
Kao slike iz prošlosti moje.
Ili se nebo nije umilo,
Ili su krive naočale suzne.

A jesen hladnim
I zubatim vjetrom
Šiba mi lice i ratuje
Sa godinama
I starosti mojom

O, Bože,
Da li su vrata zatvorena
Ili se vjetrina hladna uselila,
Umjesto mene utoplila.
Mir i Tišina?

©ŽeSP

,,СТАЗЕ ЉУБАВИ’’ – Карло Радош

,,СТАЗЕ ЉУБАВИ’’

На стази живота, где ветрови носе приче
Љубав расте попут цвећа у нашим срцима
Желим део вечности пронаћи
У сваком додиру, осећам царство љубави
Немире остављам иза себе, као траг у песку
У твојим очима, мирноћа проналази свој дом
У тихом шапату кише, чујем наше тихе разговоре
Чистим мислима, ослобађам себе од немира
Твој загрљај постаје моје уточиште
Сопствене ограде ума нестају
И пред тобом, срце отворено корача
Ситнице попут твојих осмеха и додира
Чине мој свет богатијим и лепшим
С тобом, никада нећу изгубити срећу
Јер љубав је оно што делимо, вечно и непролазно
Киша нам светли пут, нежно клизи низ прозор
Тренуци постају вечност у твом присуству
Кроз кишне капи, љубав се испреплиће
И ми плетемо причу без краја.
Љубав се буди као пролећни пупољци у срцима
Заједно градимо мостове ка неким новим данима
Где срећа плеше попут светлости на хоризонту
Нека наша љубав буде као мелодија која никада
не утихне,
С тобом, сваки изазов постаје прилика за заједнички успех,
У твом осмеху пронађох снагу, у твојим рукама сигурност.
Нека киша и даље свира песму нашег бескрајног пута.

Настави са читањем “,,СТАЗЕ ЉУБАВИ’’ – Карло Радош”

ТРАГОМ ЊЕНИХ КОРАКА – Лука Ђекић


Лука Ђекић, Ваљево

ТРАГОМ ЊЕНИХ КОРАКА

Био је то просечан августовски дан,
Изразито топао, чак и за овај део године,
Киселог лица сам напустио стан,
Као пред војском, бежећи од родбине.

Жега ме је притискала са свих страна,
Нерви су ми треперели као неонке,
Иако излазак није био део плана,
Вапим за миром, након синоћне нетренке.

Мојом улицом шуњао се поветарац,
Врелим дахом погоршавао је жегу,
Вукао сам се суморно као школарац,
Ко би посумњао да сам био у збегу.

Опијао ме је мирис лубеница и диња,
Лето је  као тинејџер чезнуло за пажњом,
Давно ми је ишчезла радост детиња,
И мало шта ми је и даље важно.

Омамљен мислима и сунчевим зрацима,
Ушао сам у аутобус готово механички,
Но чим је ушетала ситним корацима,
Из транса се тргох скоро дављенички.

Били су то ситни кораци за човечанство,
Али за мене су били непремостиви,
Задрхтао сам пред тим величанством,
Њој се не дивити, грех је неопростиви.

Знао сам одмах да је нисам виђао пре,
Чинило се да је нова у мом крају,
Тражио сам свуда неке пречице до ње,
Питао звезде да ли тај пут знају.

Смишљао сам чаролију, да открије пут,
Да премости све даљине међу нама,
Унајмио сам детектива, један кончић жут,
Скривен негде међу њеним апликама.

Коса јој је била сређена војнички педантно,
Свака златна нит била је на свом месту,
И једноставно је изгледана импозантно,
Другачија у гужви истих, личила је на песму.

Каткад би нам се погледи срели,
Били су то моменти пуни набоја,
Били су пречица да се у мој ум усели,
Ваздух је горео од тог двобоја.

Устала је, стигли смо на њену станицу,
Оплеменила је ваздух својим парфемом,
Без речи, нежно, пружила ми је бројаницу,
За час сам остао да стојим, зачуђено, немо.

Док сам се освестио, аутобус је већ кренуо,
Узалуд сам викао возачу да стане,
Стајао сам сам и кроз прозор бленуо,
Тражећи погледом једно нежно лане.

Бројаница са словима, као тајна лозинка,
Сигурно је откривала пут до скривеног блага,
Лукава је била мала властелинка,
Нашла је пустолова да за њом трага.

У том часу било ми је итекако јасно,
Унајмила ме је за свог личног детектива,
И да се буним већ је било касно,
Морао сам наћи кућицу у којој се скрива.

Најдужа партија жмурке икад одиграна,
Вирио сам у сваки ћошак и нисам се предавао,
Мала вештица је била префригана,
Због те игре ноћима нисам спавао.

Окретао сам се за сваком плавом косом,
Али нисам срео очи које тако сијају,
Као пољске руже окупане првом росом,
Само једне очи тако срце омађијају.

И у часу кад се чинило да губим бој,
Самогласници са бројанице открили су пут,
Сваки ме корак све брже водио њој,
Узбуђен ко дете сам дрхтао ко прут.

Бројао сам кораке ка њеној адреси,
Смишљао праве речи за тај сусрет,
Сабирао колико чуда треба да се деси,
Да на мом зиду осване наш портрет.

На усијаном плочнику булевара,
Стајала је као главни лик из романа,
Хипнотисала ме бојама са шалвара,
Учинивши да заборавим све делове плана.

Ниједан смишљен план, није више важио,
Само сам пришао, и с осмехом рекао,
Немаш појма колико сам те дуго тражио,
Ни колико сам те још дуже чекао.

© Лука Ђекић, Ваљево

Категорија: Млади песници

 

 

CRNO I BELO – Gordana Stojanović 


Gordana Stojanović  iz Beograda

CRNO I BELO

Razgovaraju groždje crno i groždje belo
Tako nam je lepo kad je vrelo
Tad u našim zrnima puno šećera ima
Biće od nas dobrog vina.

Na stolu su pune čaše
Poslužuju vredne snaše
Ona pije crveno a on belo
Od ljubavi i od vina
Gori i jedno i drugo telo.

Dajte vina, nazdravite
Novu ljubav pozdravite
Nek im ljubav burno teče
Kao vino ovo veče.

Настави са читањем “CRNO I BELO – Gordana Stojanović “

СВЕ СЕ ИЗМЕНИЛО И УПРОПАСТИЛО – Сеад Вејсиловић

СВЕ СЕ ИЗМЕНИЛО И УПРОПАСТИЛО

Лепше је некад било доба
постојала је моба
једни другима ливаде косили
једни другима на њиви ужину и воде носили.

Комшилук се гледао као ближњи свој
на посело сваке ноћи се скупи као пчела рој
и тако једни код других сваке ноћи
с љубављу чекају кад ће следеће вече доћи
да се друже и по коју прозборе
док цвеће краси прозоре.

Деца била стопут сретнија него сад што су
данашња деца у школи оружје носу
комшија с комшијом кад се на пут сретне
гледа какво ће зло да му наметне.

Све је се изменило и упропастило
ничег више није као што је некад било
сад само рад и спавање
нема се времена за јело камоли за уживање.
Настави са читањем “СВЕ СЕ ИЗМЕНИЛО И УПРОПАСТИЛО – Сеад Вејсиловић”

MEĆAVA – Željko Perović

 

Pjesma iz moje knjige
VAROŠINA KOJE VIŠE NEMA

Kada istina zaluta u lavirintu lažnih opravdanja izlazna se vrata sama otvoraju, a ljubav kao vatra bez žara počinje se gasiti. Stihovima sam dotakao snježnu idilu, ljubav kao izdaju i piće kao snagu za nepromišljenu odluku. U pjesmi je i dilema između dvije neprijatnosti, biti istrajan u pijanom sunovratu, ili glavu u stranu okrenuti i stvarnost neistinom prihvatiti. Za kraj misao kao poruka!
Istina je bodljikava kupina, nekom slatka, a nekome bolna!

M E Ć A V A

Koračam po ledu istine tvoje,
Oko mene rulja, povici, parole,
Mi nećemo dalje ovdje nam je bolje
Makar pili čaja iz ledene šolje.

Kočijašu, za me upregni saone,
Kad konji pojure, nek praporci zazvone,
Vozit ćeš me tamo, amo  snijeg se topi,
Ja ti nudim piće, ako želiš popi’.

Ajd’ sad kreni, popusti dizgine,
Nek projure brda i doline,
Šibni, tjeraj, ovo je sudnji čas,
Oblak nebom klizi, stiče prije nas.

Krš se začu, pomjeri se stijena,
Sve crveno, bijelo više nema,
Nek i dalje piju čaj iz šolje,
Svima njima biće tako bolje!

© ŽeSP

Светосавски песнички маратон у Параћину 2024.

Светосавски песнички маратон, 31. по реду који је одржан у Параћинском Културном окупио је више од 60 љубитеља писане речи из свих крајева Србије. Овај маратон традиционално организује КК „Мирко Бањевић“ у сарадњи са Културним центром Параћин. У програму су наступили и чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ из Крушевца и то: Милосав Ђукић Ђука, Првослав Пендић Пенда, Љиљана Тамбурић, Бранко Ћировић Ћиро и Мирослав Кркић. Учествовали су песници из Београда, Крушевца,Лознице, Смедеревске Паланке, Ћуприје, Ћићевца, Трстеника, Прокупља, Соко Бање, Крагујевца….

На књижевном конкурсу се додељују следеће награде рекао је Зоран Павловић, председник КК „Мирко Бањевић“: Додељујемо награде Венедикт Цреповић – за духовну поезију, затим „Мирко Бањевић“ – за световну поезију и Светосавско одличје за чланове књижевног клуба Мирко Бањевић. Ова манифестација је веома значајна, пре свега за наш клуб, а надам се да одређене структуре града препознају да је ово велики значај за наш град.

Две главне, у истом рангу, однеле су песникиње из Београда које су наступиле као чланице Књижевног клуба „21“ из Смедеревске Паланке. Одличје „Венедикт Цреповић“ освојила је Јелена Хаџи Видановић, док је награда „Мирко Бањевић“ припала Катарини Ковачевић.

За награду „Светосавско одличје“ имали су право да се такмиче само домаћини, односно чланови параћинског КК „Мирко Бањевић“. Ова награда је отишла у руке Дејану Станисављевићу. Најмлађи учесник била је Леда Миловановић, која је за труд награђена похвалом, док је друга похвала припала Владиславу Перићу.