У ПОГЛЕДУ ТВОМ – Уна Стајић


Уна Стајић, Лесковац

У ПОГЛЕДУ ТВОМ

У погледу твом, цвату руже беле,
Плаветно је небо са искрама златним.
У погледу твом, и птице су хтеле,
Да побегну из кавеза и туробних патњи.

Ти имаш оно нешто, што спокој у мени буди,
Топао поглед због очију страсних.
Ти чиниш да ми срце избије из груди,
Без објашњења довољно разумних, јасних.

А та драгуља два, на лицу белом твом,
Опијају мене и у мени цео свет.
Ти си кућа срца мога, душе моје дом,
Тајанствени соко што хвата први лет.

Сваки шапат твој, на души мојој оставља траг…
Траг проткан идеалима вечнога мира.
Ти заувек остаћеш ми тајанствен и драг,
Ко виолина што по нотама,у касну ноћ свира.

Та виолина свира,наше лепе песме.
Мелодију успомена и сећања на нас.
Ту краљицу нико прекинути не сме,
Јер у највећој невољи она је спас.

Због тебе сањам небо и сјајне његове слуге.
Не зна им се цифра, не зна им се број.
Због тебе сањам драгуље и путеве дуге…
Због тебе сањам ноте и поглед чувен твој…

Настави са читањем “У ПОГЛЕДУ ТВОМ – Уна Стајић”

Љубав и вино Маријета Алексић

Ти. Ти си моја инспирација.

Моја жеља.

Укротитељ мојих фрустрација.

И док те гледам и тај твој врат

дође ми да све радим у инат.

 

Твој врат као да је врат виолине,

могао бих да на њему свирам најлепше тишине.

 

Усне као од крви.

Кад их погледам – мојим венама као да хиљаде мрава врви.

Укус меда.

И  вина, црвеног, опојног

– што када га пробаш душу сласно уједа.

Па желиш још чашу више,

јер у њему је истина која те гледа.

 

У твојој коси

желим да изгубим све немире

које моја душа носи.

 

Ти ходаш

као да је тло вода

из које се рађа

нова љубав, жеља

најлепша, чиста и најслађа.

 

У твојим сам очима видео све истине

и без снова о теби не постојим,

гледам те и борим са собом

борим како да се не бојим.

 

Бојим се ако додирнем тај врат виолине,

ако се разбију све тишине,

ако попијем још коју чашу вина

да ћу схватити да сам спрам Тебе – моје Васионе,

моје љубави и твојих висина

ја, само трен.

Космичка прашина.

На координатном систему нашег неба – Јована Марковић


На координатном систему нашег неба


Хајде! Признај и реци!
Да ли се таласи пожуде ломе о
зенице очију твојих,

док у себи тихо изговараш речи,
страхујући да се не чује гласно?

Свесно кријемо да створили смо фијаско
и питамо се, да ли је људима јасно
да ово је наш начин да волимо?
Да до пепела изгоримо,
а онда се поново родимо.
И поново сродимо са судбином од
које често бежимо.

А обоје истом тежимо.

Признај. Колико ће још дуго Сизиф гурати камен,
док не схвати да је терет камен у души?
И да ли је Прометеј пожелео да угаси пламен,
јер бол вечно траје,
док му уверења руши
тренутак самоспознаје?
Хоће ли прича о нама постати мит,
кад его нам савлада суштину,  а бит
постане одредиште вечног трагања?
Хоће ли нас потопити утопија надања?
Кажи, али без лагања.

Да ли се нити избора косе са
исправним ставом,

док инат нас мами у поразе?
И одакле те чудне одлуке долазе,
кад одавно не размишљамо главом?
Хоћемо ли чинити трен вечности или
ће трен покренути нашу?

Хоћемо ли просути вино, тако што
ћемо разбити чашу

или се плашимо посекотина од стакла?

Да ли те је икада нека моја реч подстакла
да на секунд’ престанеш да живиш у лажи
силом изазваних несрећних
околности и кажи,

докле ћемо несрећни бити Ми,
јер нам ћутање изгорева кости? 
А обоје знамо да нисмо робови слабости
и да свет је на нашем длану.

Али шта, ако у једном дану,
смисао тражимо на координатном систему неба,
где се секу случајност и усуд,
не знајући одакле кренути, ни куд,
али осећамо да тако треба?

Признај! Да и у овом ћемо животу
одиграти празне карте,

са вером да следећи биће бољи.
И ко зна по чијој ће, кад већ не
по нашој,вољи

бити записана елегија, да преблизу
били смо ватре.

Поражени, а тога несвесни.
А можда се никада нећемо поново срести.

Признајем ти, тога се плашим.

Настави са читањем “На координатном систему нашег неба – Јована Марковић”

Samo na trenutak – Aleksandra Vranić

Aleksandra Vranić, Bratislava

Samo na trenutak

Ljubav – vino bogova
u krhkoj čaši.
Ljubav – lako se gubi,
pa iznova traži.
Ljubav mnogo obećava
pod dejstvom vina,
emocija snažnih,
i slatkih laži.
Nastane mećava
dodira, uzdaha i tišina.
Probaj gutljaj vina,
zagrli me nežno.
Biću blago talasajuća svila,
meka i fina,
ljubiću te neizbežno,
toplo i snežno –
biću tvoja mila.
Samo na tren –
ostani još malo snen,
u ovoj noći ljubavnika
pesnika.
Ti kao Dioniz
bićeš moj bog,
ja ću biti tvoja mis
u centru sveta oholog.
Zato pusti
nek te vino opije.
Zaboravi na sve,
jer možda nikad više
neće biti ovakvih noći,
kad cela treperim,
smrzavam se, topim se,
a ipak mi je divno.
Da li je to ljubav,
ili samo vino?
Oh, smejem se
opijena milinom.
Možda se nikad više
neće ponoviti
ovaj trenutak,
kad igram po zenitu bosa
sa tobom i čašom vina
korak po korak.
Da li je to java ili san?
Bez obzira na to
budimo kao vino
opojno.
Zapamti ovaj trenutak,
jer sutra može sve otići
u nepovrat.
Sutra mi možeš biti nepoznat.
Novi dan
izbrisaće ovaj san.
I opet noćna tmina.
Ti ipak
nemoj nikad
nikoga da poljubiš
tako, kao što si ljubio
mene sad –
sa ukusom vina.

Настави са читањем “Samo na trenutak – Aleksandra Vranić”