ПЕСНИЦИМА

 

 

За све оне људе који љубав траже,

али која није с’овог хладног света;

за све душе дивне које друге блаже,

усред хладне зиме доносе им лета.

 

За све прегалнике што би живот дали,

да саграде гнезда док их други руше;

за храброст да могу и кад нису знали,

како да одбране дивну светлост душе.

 

За све тешке дане које ожалише,

у самоћи свога поетског живота;

уздахе и сузе у дно душе скрише,

јер плакати јавно беше их срамота.

 

За јунаке наше, птице остављене,

све песме њихове које су нам дали;

ја ноћас сакупљам речи изгубљене,

да им римом вратим само залог мали.

 

За песнике драге који светом ходе

и у перу своме носе лирске чесме;

доносе с’висина жубор бистре воде,

греју нас и лече даром своје песме.

 

Dragana Milenkovic

Prolećni dan jeseni progutan

 

 

Vidim ljude smlaćene i čudne

Izgubljene u sivilu dana

Koračaju teškim koracima

Ka suncu iz prošlih dana

Pogled tvoj, stranče, gubim

Misli su ti sad daleko

Skrivaju se iza maske dana

Vrati mi se, Nigde nije svetlo

 

I moj se pogled skrio

Ne znam kamo se uputio

Vratimo se jedno k drugom

Prijateljstvo da obistinimo 

 

Gutaju te misli i davni bliski

Ljudi izgubljeni, skriveni u tebi

Uspomene drage u sivilu dana

Ne bude svetlo, odnosi ih tama