ODUZIMAŠ MI DAH
Sretosmo se, kasno, u smiraju dana,
horizont je, crven, ko sok višnjin, bio
ja sam bila srna, uplašena, sama,
a ti, o ljubavi, pedhodnoj si snio…
U grudima beše uvuko se strah,
no iskra što bljesnu, oduze nam dah.
Oko nas se, tada, svetla magla stvori
i nestaše ljudi, građevine, zvuci…
Svemir, iznad nas se, ko bezdan otvori,
povuče nas gore, sa rukom u ruci…
Čudnim akvarelom oboji se mrak,
u srcima, nežnost, oduze nam dah!
Pričasmo bez glasa, gledasmo se dugo,
nemerljivo beše provedeno vreme,
nestade bez traga ona prošlost s tugom,
razlista u nama novo srećno seme…
Život bi kantata, što je stvori Bah
sa ljubavlju koja oduzima dah.
Navikosmo tako, zaneseni, mladi,
ispijati nektar iz zvezdanih čaša…
Dan za danom prođe pa nam se osladi
i ne beše ljubavi kao što je naša…
Po kosi nam sada pao srebrn prah,
a ti mi i dalje oduzimaš dah.
Ljiljana Tamburić
