SELO – Ljubodrag Obradović

SELO

Na mostu svetova,
stojim sam.
Ispod mosta,
reka odnosi sve.
Po kamenju igra se voda,
čudne iskre se prepliću
u bezbrojnim
fontanama kapi,
koje boji mesec.
Selo.

Zvezdana noć.
Mesec polučetvrt,
nestvarnu daje moć,
dok iznad krovova plovi.
Krovovi marčni,
jedni na druge naslonjeni.
Selo.

Sokaci ko šareni cvet,
belasaju tesni i blatni,
a kad mraz osvoji svet,
tvrd put, odjednom postaju.
Kuće, male, bele,
iz njih sjaj zlatni,
svetli svud okolo.
Svetli rad ljudi,
u kućama što spavaju,
umorni i željni sna.
Selo.

Na mostu stojim,
ispod, reka odnosi sve.
Leti film života
mislima mojim.
Tu sam,
dakle postojim.
To što se pršlosti sećam,
dobar je znak da se
za budućnost borim.
Selo.

Noćas sanjam proleća,
i vetar koji magle raznosi.
Trač je
da predstoji nesreća,
laž je
da ideje iscure,
da ih život kosi…

Ali istina je,
da dogoreva sveća,
za selo.

(C) Ljubodrag Obradović