ГУТЉАЈ ИСТИНЕ
Древног пророчанства стигао је глас
Горак као судба што је.
У стаклено се сместио дно
Те о вечним силама тихо говораше:
Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.
Немирна је душа од сазнања постала
Те попуни чашу лажима новим.
Али залуд беше такав труд
Глас из даљина једнако говораше:
Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.
Борити се стаде душа наивна и млада
Па испијено би и последње зрно среће.
Хладну је мисао огрејала нада
И ледник у грудима тихо рече:
Без љубави у ништа тонемо.
У вину истину зовемо.
© Кристина Ђукић, Београд
Категорија: Млади песници
(Прочитано: 627 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.292.903 пута)
Ispijanjem case vina i citanjem ove pesme, probudile su se emocije koje se mogu javiti i kod tuznih i ogorcenih ljudi, ali i kod hedonista koji u vinu vide uzitak.
Vino je istina koliko god ljudi to poricali.
Svaka cast, odusevljena.
Bravo za Kristinu.Pesma odiše senzibilitetom i tihom energijom koja se glasno čuje.Vino kao sinonim ljubavi u boji vatre,strasti i čežnje,fantastično je prenela kroz dijapazon odlika koje vino kao Božanska krv predstavlja-tok života,večnost postojanja i ljubav.Da…baš ta ljubav koja je i korito reke života i energija koja smisleno čini sinergiju čoveka i Boga.Osetiti ovu pesmu na pravi način mogu osobe sa jakom emocionalnom intieligencijom i ljubavnom potpunošću.Ovu pesmu bih izdvojio i svrstao u vrh interpretacije života i ljubavi kao nerazdvojnog dela postojanja i bitisanja homo sapijensa.
Kristina,od srca bravo,uz želju da nas često obraduješ novim senzacijama koje bude duboke emocije.
Млада ауторка Ђукић је врло даровито одговорила на песнички задатак овог конкурса. Тематски се опредељује за кохерентност љубави и вина, што је резултирало квалитетном идејом, на чијим темељима је и формално, једнако успешно, изградила песму. Иако је Ђукићева прибегла употреби споја класичног и слободног стиха, песма је прожета виталношћу мелодичног израза, који су неговали наши највећи песници, а који је данас, могло би се рећи, маргинализован. Оформљена са погледом кроз поповићевску призму поезије, ауторка нам преноси да је ипак остала доследна себи, градећи песму сходно свом сензибилитету, а уједно и водећи рачуна о слојевитости свог стваралаштва. Наочиглед једноставна и традиционална лексика уобличила је комплексне слике које проговарају из 21. века о „горком гласу древног пророчанства” на који ауторка указује.
У дубљу анализу садржине нећу залазити, већ тумачење препуштам реципијентима, уз савет да се препусте искреној емоцији, која громогласно одјекује песмом.
Све похвале за Кркр!
Ђукићева пише срцем и воли песмама. Како је поезија 21. века набијена тежњом да се све унеобличи, њена поезија је освежење јер пева анакреонтски о савременој љубави. Њено лирско ја је цело од стрепње; досањава, чезне и буди се између онога што доноси вино и онога што љубав јесте. Песма је ненаметљиво цела лепа, мелодична и прелив је једне младе душе која говори о зрелој љубави. Кристина је интелигентно изнијансирала свој стил, без стега и покоравања захтевима које намеће савремена поезија. Желим јој још оваквих песама!