Kad zebnja plamen ugasi sreći,
i poslednja iskra izgubi sjaj,
ne može kamen svoj bol izreći,
u mulju zakopan čeka na kraj.
Majušni kamen u vodu pade,
odbačen podlo od svoje stene,
bujicom nošen bez trunke nade,
odgurnut podlo od ruke njene.
Nose ga struje, bujice lome,
od tuge i bol postaje veći,
kako će sada on domu svome,
kako će sada on svojoj sreći.
Ostavljen i sam bez tople ruke,
bez majke i oca, bez milog brata,
puče sad kamen od teške muke,
presta da kuca srce od zlata.
autor
Jovica N. Đorđević
(Прочитано: 127 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.309.809 пута)
