Народе Српки, гле тужна збора!
Док ходиш стазом драча и трња
на трону царском, сирова, крња,
бездушјем јечи смешна агора!
Они све знају, свачији порок,
јер за њих раде највећи зналци,
бивши удбаши и „комуналци”
и још по неки незнани пророк.
Пурпурним лицем несталог стида
сваки се од њих у груди буса
оштрином речи, тупљом од бруса.
Клетвом, у име очињег вида.
С прозора стално бивши тумарач
најлепше речи к’о разбој истка!
Свака му царска, к’о поток плитка,
ал’ шта ће јадан, треба му харач!
Охолим гласом, умилно мрско
стално нам збори како смо мали:
Шта ће нам понос и идеали,
Наше Косово и није Српско!
И „академци” стално нас плаше
истином болном, „они је знају”!
Због речи „умних” баш се не кају.
И они кажу да није наше?
Још ближи Богу сад би да буду
они, што су нам нанели бруку
када су „ оном” љубили руку.
Како ће проћи на „страшном суду”?
И они ћуте, док Свету Веру
и „ Поље” где је „ Дубока рака”
продају „неки” „ономе зверу”
за шаку „среће”, и сребрњака.
А чему онда „Крвава жетва”,
тај вечни извор небеског плама
и чему онда „Кнежева клетва”?
Тихо нас, тихо прекрива тама.
Шклопоће душа динарска, дрска
под наметима „ врлих сердара”
док мисли хара изрека стара:
„Шљива кад сазри тада и прска”
Проштац у руке, дошло је време!
Доста је било грбавих леђа,
силних трибуна, отужних веђа!
Нек’ они наше осете бреме!
Доста је било свих лажних нада,
братије моћне, охоле „ клике’,
бесплатног жита и варенике!
С Христом у срцу нека се страда!
Е мој народе поносни, дрски!
Ти, што још видаш Косовске ране,
„ Гробнице плаве” што су ти знане,
није пристојно ћутати Српски!
Респект уважени колега!
Хвала Вам од срца господине Мијатовићу!
Лепо, да се чује, пева и препевава. У најлепшем подсећању на неке стихове Ђуре Јакшића, родољубље, на Дисову песму. Душан наставља и поручује. Не ћутати. Чујте Срби!
Хвала Вам господине Лазаре на лепом и квалитетном коментару!
Ова песма је вапај душе због предаје и продаје свега што нам је свето! Продајемо и предајемо Косово и Метохију без испаљеног метка, славимо туђе, јеретичке празнике… Недостојно се причешћујемо? Поистоветили смо ЗАДУШНИЦЕ са „свисветима”. Није ТРИФУНДАН већ је „дан заљубљених”, Као да немамо свакога дана довољно љубави око себе. Због чега се овај конкурс који је у току не зове Трифундански… Пишемо песме о Косову, пуни родољубивог жара и заноса, а одмах после тога шаљемо песме на конкурс под оваквим називом?
Зар и ово није део предаје и издаје?
Срам нас било!
Да, потрeбно је, нека одјекује, Ваше, као оно Ђурино:
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!…
……
Ал’ опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал’ не да ђаво… ил’ не да бог!