У даљини црни праменови косе
лепршају с ветром и буде уздахе.
По ливади сненој заискриле росе!
Заблистане, хоће да пресретну плахе
кораке што топли дах пролећа носе.
И таласи који ваљају се реком
попримише мирис опојне лепоте!
Односе ка ушћу безмерно далеком
глас из грла њеног, те најлепше ноте,
да их даривају сињем мору неком.
Уздишу за њоме несуђени ловци
који жељни плена из крошње без листа,
крећу у „ походе” као криволовци,
да украду осмех с лица које блиста.
Понекад задрхти као врбе нежне
кад повију гране, јер не дају ником
да их разголити, као неизбежне
трагове кад зими ветар са урликом,
развеје у тами ноћи ледне, снежне.
Да л’ сазнаће неко шта се у њој збива?
Можда тражи немир што јој некад узе
жубор нежне душе, па се сада скрива
под плаштом лепоте где прикрива сузе,
јер најлепше снове не може да снива?