РАНИ ЈАДИ – Душан Комазец

    Само један у низу
    Што душу јој је дао,
    а бејах тако близу
    да бих се покајао.

    Кажњен сам судбом клетом,
    а ко ће њој да суди
    што неста с мамним летом?
    У мени јесен руди!

    Можда је узлетела,
    јер је висине маме,
    ал’ није, није смела.
    На небу звезде пламе!

    Можда јој негде суде
    за дане прошле, блудне,
    за све тренутке худе,
    године узалудне?

    Тражим, ал’ куда поћи?
    Можда јој душа лута
    ледном сибирском ноћи,
    самотна, без капута?

    Пакујем кофер тугом,
    јер ми тишине слуте
    на путу немом, дугом,
    немири који ћуте.

    Сам видам старе ране
    на неком суром вису,
    јер снивах лепе дане
    који то били нису!

    Разуздали се дани
    у бесконачном низу.
    Још боле јади рани,
    јер бејах тако близу.

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

ОПЕЛО „СТАРОЈ ДАМИ“

На западном тлу Европе, сад већ грдно заудара,
распада се на комаде, варалица ова стара.

Блуд је, разврат и неморал, потрошио „стару даму“,
од којег многи стиди и гнуша се томе сраму.

Ђеце, тамо све је мање, породица скоро нема,
није чудо што нестају, стигла их је анатема.

Она има колоније и још друге покорава,
и желећи још робова, не поштује туђа права.

Све ратове стално води, туђе благо да отима,
то радећи вјековима, па због тога „раскош“ има.

Пљачкала је „стара дама“, многе земље по планети,
е, сад зло ће да је снађе и да јој се то освети.

Што сијала, сада жање, дошло доба да се плаћа,
па другима што уради, сада јој се ево враћа.

Сад анђео „милосрдни“, и њима ће да засвира,
па, нек виде како ли је, кад се туђа кућа дира.

Полу Мјесец плиму диже, арапско се „море“ креће,
потопиће сву Европу и доносећи њој „пролеће“.

Ка Европи хорде хрле, све ће у њој да поруше,
гајтаном ће свиленијем, „стару даму“ да пригуше.

Играла се с ватром „дама“, ал` се ипак преиграла,
сад се плаши своме дому, јер се ватра распламсала.

Западне су империје, ову кашу закувале,
и ђаволу душу дале, да би туђе отимале.

Чељусти `им халапљиве, да прождеру све су хтјеле,
од сопствене бахатости, начисто су полуђеле.

Америчка гладна ала и нама је добро знана,
од трозупца те сотоне, још носимо много рана.

Непријатељ наше вјере и римска је „Света капа“,
и од ње је народ српски, у мукама често скапа`.

Призивају рат велики, биће страшне погибије,
ал` ће српству Сунце синут`, са истока од Русије.

Нек се моја земља клони, те аждаје с више глава,
док не дође моћна сила, православног „руског лава“.

Отворише врата пакла, страдања ће много бити,
ал` уз помоћ драгог Бога, добро ће се завршити.

У Господа сад се уздам и праведну Божју руку,
да ће братска Русија нам, савладати ову муку.

Аутор: Љубиша Ж. Војиновић – МАЈСТОРОВСКИ

„…Крс` и топуз, нека се ударе,
коме прсне чело, куку њему…“

„…Нека буде, што бити не може,
нек` ад прождре, покоси сатана,
на гробљу ће изнићи цвијеће,
за далека нека покољења…“

Нови Сад, октобар 2022 љета Господњег

KAKO SE POSTAJE PESNIK – LJILJANA TAMBURIĆ

KAKO SE POSTAJE PESNIK

Kako se postaje pesnik?
Pitanje teško… I često…
Jer pesnik je čovek – svitac- što nema svoje mesto.
On od malena luta, da sve na svetu vidi,
Njegovo srce za novim i nepoznatim, bridi…

Rodi se kao pesnik, a da tog’ ni svestan nije,
sa sobom ratove vodi, s’ mislima bitke bije,
svet oko sebe gleda, sve mu je, lepo i sjajno,
sledećeg dana, se pesnik, oseća malo, očajno.

Pesniku, slike se razne, ispred očiju pletu…
Teške životne staze, kroz pesmu predstavlja svetu,
kad se zavesa digne, na pozornici života,
pred njim se odvija bajka, Il’ teška, smrtna golgota.

Šta tada u sebi nosi, to pesnik, nikada ne zna,
rađa se pesma nova, pomoću carskog reza,
pa bole rane… I duša, kida se na dva dela,
a čedo… Čedo je sreća i vasiona cela.

Ne možeš postati pesnik, ako se trudiš i mučiš,
nije to neki zanat, koji kroz život učiš…
Svetlost je to, iz grudi, koja sija dok dišeš,
kosmički prasak što bljesne, kad pesmu novu napišeš.

Kako se postaje pesnik?
Pitanje bez odgovora…
Pesnika rodi majka, dok se razdanja zora,
suđenice mu dušu, udahnu istog časa
i zasade dahom seme, koje iz njega klasa.

Ljiljana Tamburić

ЉУБАВ БЕЗ СПОМЕНА

Сећам се твојих речи, љубави моја,
о прошлости и изгубљеним сновима.
Говорио си, да на самоћу ниси љут,
па пушташ живот да тече, јер немаш куд !

Често си ми причао тихом, тишином,
а она је, најнежнији одјек имала,
пуну чашу доливао си црним вином
да заборавиш, да нас раздваја даљина!

Моје срце слушало је беседу твоју
и стихом бројало све своје ране
у њима ће чувати, на тебе сећање
и на све наше закаснеле дане.

Судбина ме крунисала тамом
на мом крштењу, Ти си кум био,
па уместо златног дуката
патњу под јастук си оставио!

Док болујем од малигне љубави,
нећу молити за мелем спаса
јер знам, никада није, па ни сада,
тај чаробни лек, мени не припада.

Пожури па хитро баци у реку
све моје наде и дуга чекања
и пусти сузе да заједно теку
без помена и надгробног спомена.

ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш

ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО

У њега су стале љубав и мржња,
ход и лет,
туга и радост,
осмех и цвет.
Све оно испрати,
слон и буба једнаки по њему се крећу,
најдужа прича.
Што год дође,
буде и прође,
не стоји,
пролази, пролази,
а постоји.

Настави са читањем “ВРЕМЕ ЈЕ ЗАИСТА ЧУДО – Андреја Ђ. Врањеш”

СКЛОПИЋУ РУКЕ И МИСЛИЋУ ПЛАВО

Благо пева ветар,
Блажено од раних јутара,
на крилима верности,
злаћано сунце звезде умива.

Мила зора чисте душе,
зраком брише, чудом ствара,
као хор сребрних звона,
сан небом осликава.

Олуја бескрајна што таји путе,
Давном је љубави у молитви саздана,
Дарује ми освајачку храброст,
да склопим руке и мислим плаво.

КАП ОТРОВНЕ ЖЕРАВИЦЕ

Лумпујеш ноћас, драги Месече,
као момак уочи венчања.

Испијаш боце рујног вина
к’о нектар с поломљене гране, вадећи запушаче киселости жучне.
У трену сагореваш осећање.

Господар си плаветног царства,
у харему звезде љубиш,
у раскоши нестрпљивог шапутања,
и режеш снове пламеног драгоцења.

Разливаш светлост очајне таме,
од небеских брегова
на земљу ће пасти
кључала кап отровне жеравице,
да, по рођењу, магла ме угуши
и доживим последње боли заблуде.

Лудуј, ноћас Месече драги,
разби све кристалне маште моје.

Погрдне речи избаци из свог срца,
као што песник чини са вишком својих стихова.
Лутај ноћима,
уживај у прошлости камених сећања,
што живи у твојим веселим мислима
и верног неопроста.

А, кад мени буде воља
отковаћу и распустићу све своје реченице
поређане као возне шине,
и сваком облаку на небу
и мом рањеном срцу,
као и недораслој шуми,
што у росној постељи спи,
знам, бићеш покорнији од слуге.

НЕВЕРОВАТНИ ДОЖИВЉАЈИ РУЖЕ – Инна Начарова

НЕВЕРОВАТНИ ДОЖИВЉАЈИ РУЖЕ

Један жбун руже растао је у сред честара на крајичку села. Давно из села разишла се сва омладина. Неко је у Софији, а неко даље по свету. У селу остали су само старци, који су се сећали бораца за независност. Међу сеоским старцима живели су муж и жена, Петко и Пенка. Они се више и нису бавили повртњаком. Петко је често гласно читао Пенки стихове и књиге. Дуго су разговарали о ономе што је прочитано. Ишли су у шетње по околини. Управо до ружног жбуна и назад. У пролеће су се на ружном жбуну појављивали цветови. Пенка је увек брала по једну ружу и стављала је у седу косу. Петко ју је
посматрао и видео је уместо седине њене црне раскошне коврџе као у младости. Увек ју је волео. Пола века прошло је од времена када је узео ружу из њене косе и од тада они су увек заједно. Сваки пут Пенка се дивила суседству расцветале руже и шипрагу дувана. А Петко јој је одговарао да је дуван мушки принцип, а ружа – женски. Они су увек заједно. Слушала је ружа њихове чаробне речи и руменела је од њихових заљубљених погледа. Била је уверена да она има љубавну везу… са дуваном.


Аутор: Инна Начарова, Русия.
Превод на српски језик
Радислава С. Бокшан Србија

 

ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш

ПАСАЖИР

Ако је лутао,
лутао је да упозна,
особу тихог пола.
Није је упознао,
али је светлошћу платио.

ЧУДНО

Срео је човека за живот старијег од себе,
исти му је рекао  да се не могу више видети,
али ћемо се чути, када ти лако постане тешко!

ПЛАКАЊЕ

У природи једино човек плаче,
да ли је тиме широко награђена његова туга?

КОНСТАТОВАЊЕ

Ја знам рече вољеној,
а ти не знаш.
То је као да обоје не знамо,
рече она.

Настави са читањем “ПАСАЖИР – Андреја Ђ. Врањеш”