-
Само један у низу
Што душу јој је дао,
а бејах тако близу
да бих се покајао.
Кажњен сам судбом клетом,
а ко ће њој да суди
што неста с мамним летом?
У мени јесен руди!
Можда је узлетела,
јер је висине маме,
ал’ није, није смела.
На небу звезде пламе!
Можда јој негде суде
за дане прошле, блудне,
за све тренутке худе,
године узалудне?
Тражим, ал’ куда поћи?
Можда јој душа лута
ледном сибирском ноћи,
самотна, без капута?
Пакујем кофер тугом,
јер ми тишине слуте
на путу немом, дугом,
немири који ћуте.
Сам видам старе ране
на неком суром вису,
јер снивах лепе дане
који то били нису!
Разуздали се дани
у бесконачном низу.
Још боле јади рани,
јер бејах тако близу.
(Прочитано: 450 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.293.524 пута)
Maestralna pesma uvaženi gospodine Komazec. Drago mi je da sam se u “Poezija SRB” upoznao sa Vašom poezijom koja uistinu doseže do velikih poetskih visina.
Srdačno,
Prof. Mr. Branko Mijatović
Хвала Вам господине Бранко на лепом мишљењу о мојим песмама.
Задовољство је обострано.
Свако добро вам желим!