Čekajući nostalgični čin,
sećanja slede iza samotne zavese,
zaključana besno udaraju vazduh,
životinjskog srca u teskobi uma.
Zarobljena svakodnevnicom
ignorišem sve što mi treba,
viseći o svklenom koncu odluke,
svaka se bori preživeti.
Neizbežno moraju dani obuzeti čulo ljubav,
časno mesto.
I svaki blagosloveni trenutak obeležiti
blizanačkom stopom rasta unutar duše.
Nijedna tuga, ne može zauzeti tok sreće.
Grčevito se borim za blago,
da oživim svesnije očima vatreni sjaj.
Nošene vetrom promiču slike,
bol i patnju ostavljam u truleži
jesenjeg lišća.
Jednostavna je misterija voleti danas
i voljen biti sutra,
jasno pokazuju znakovi pored puta.
Скочи на садржај
Добродошли!