Добродошли!
На крилима ветра,
преко воде и дубина слојевитих,
до висина прозрачних,
нежни ме пој успаванке осваја.
Плодове излива смеле.
Изнад гудала црвена срца лете,
а светлост месеца преливена благим нотама,
преко образа прелази све чешће.
Ускомешаност не прелази праг
и оданост је неупитна.
Тихим таласима неба снови освојени
топе се од задовољства
у медним тренуцима.
У руци анђела
док свира Рајска виолина,
све до рујног свитања,
љубљеним звуцима.
Шта је љубав?
Искрена реч, а мачем реже,
зна да убија.
Лађа потонулих на дно океана,
срушених буром таласа.
Ни чамца за спасавање,
а ни галебова на видику
да им се за крила ухватим
и полетом…
Ма, коме је то важно?
Није ово песма
што је у стиху пишем,
не говорим слатку риму,
горчином дишем.
Ох, љубави,
ПУШТАМ те, иди !
Овде ти није место.
Навикао си;
Лажно да те воле,
да ти се смеше
и пусте ти слободе.
Сад кривиш искрено срце
што ти се дало.
Од борбе одустанем ове.
Умрећу тихо знам,
болан је крај.
Tužni vetri probudiše zoru,
bezdan ječi gladan ljudskog mesa,
kišne kapi plešu po prozoru,
to zbog ljudi sad plaču nebesa.
Šta li radi moja verna žena,
dal’ u strahu oči su joj svele,
zbog zlih ljudi mlada ostavljena,
od brige joj kose pobelele.
Krhka hrabrost ustuknu pred strahom,
sa nemirom u srcu se bijem,
u grudima borim se sa dahom,
kako ljudsko biće da ubijem.
Zolje zuje k’o otrovne ose,
krvlju svojom zemlju natapamo,
mladi ljudi borbom se ponose,
a grobove sebi već kopamo.
Gledam mlada raztrgnuta tela,
posejana kao rodno seme,
po telu im pada slana bela,
dok im krvca ističe iz vene.
Kada zamru emocije snažne,
i porivi lažnih pravednika,
slaviće se sve pobede lažne,
bez poraženih, bez gubitnika.
Bože sveti ponizno te molim,
da ne bude nikad više rata,
da se vratim ženi koju volim,
da zagrlim rođenog mi brata.
Da milujem žuto klasje zrelo,
i na decu svoju nežno pazim,
da u zdravlju šetam svojim selom,
kad nedeljom u crkvu odlazim.
autor
Jovica N. Đorđević